Izvor: juznevesti.com
Izvor: juznevesti.com

ISPOVESTI AZILANATA U Srbiji mi je pružena ruka kad mi je bilo najpotrebnije

U kampu za migrante u Preševu proveli smo dva dana sa njima. Ovo su samo neke od potresnih priča, tužniih sudbina i svedočenja o tome kako jedan trenutak menja celi život

U Srbiji sam tek dva meseca. To i nije neki veliki vremenski period s obzirom na to da putujem već tri godine. Pre dolaska u Srbiju, nisam znao mnogo o vašoj zemlji, ali sam tokom ovog kratkog vremenskog razdoblja imao priliku da upoznam ljude koji su me pogledali i pružili mi ruku kada mi je bilo najpotrebnije. To je nešto što se ne zaboravlja…

Moja priča počinje u Asmeri, glavnom gradu Eritreje. Oca nikada nisam upoznao. Poginuo je 1998, iste godine kada sam ja došao na ovaj svet. Za dve godine krvavog sukoba sa Etiopijom, izginulo je na hiljade ljudi. Majka se ubrzo nakon rata ponovo udala i naša porodica se proširila. Dobio sam očuha, a ubrzo potom i sestru. Očuh je bio vojnik, kao što je i moj otac nekada bio. Dopadao mi se, bar u početku, ali je onda počeo da maltretira i majku i mene i često nas je tukao. Hteo je da i ja budem vojnik, a budući vojnik je morao da zna šta su red i disciplina i da ima čelični karakter.

Kada sam napunio 14 godina, saopšteno mi je da ću za nekih godinu dana biti poslat u vojni kamp SAWA, koji se nalazi na granici sa Sudanom, kako bih završio svoje školovanje. Znao sam da nemam mnogo vremena. Morao sam da odem ili da prihvatim svoj kraj.

O tom vojnom kampu sam čuo razne priče, mnogi koji su otišli tamo nikada se nisu vratili. Pomisao na smrt me nije plašila. Zgrožavao sam se od pomisli da ću postati kao onaj koji me je mučio celoga života, a odlazak tamo se savršeno uklapao u plan koji je osmislio za mene.

Razgovarao sam s majkom. Moj odlazak bi verovatno značio smrt za sestru i nju, tako da sam morao da ih ubedim da krenemo zajedno, bar do nekog dela. Pristala je i počela krišom da prodaje sve vredno što je imala. Ostatak para smo pozajmili. Uspeli smo da sakupimo dovoljno da platimo krijumčaru da nas odvede do izbegličkog kampa Šimelbe u Etiopiji.

Da bismo iskoristili šansu koja nam se ukazala, možda i jedinu koju smo imali, sačekali smo trenutak kada očuh nije bio kod kuće. Nismo poneli ništa od stvari. Što kasnije shvati da smo otišli, biće bolje za nas. Samo smo se ukrcali u kamion i pošli. S nama su bili još jedna žena i muškarac i gomila džakova. U izbeglički kamp Šimelbe smo stigli rano ujutro. Ostatak dana smo čekali da dobijemo smeštaj. Sada kada pomislim na to mesto, obuzme me tuga, pogotovo što sam tamo ostavio majku i sestru. Tamo sam upoznao mladiće mojih godina i sličnih priča.

Povezivala nas je želja za slobodom i nekim boljim životom. Oni su bili rešeni da stignu do Evrope i to mi je bila primamljiva ideja. Majka se u početku bunila, ali nije mogla da mi zabrani. Uspeli smo da dođemo do Sudana, a odatle uz pomoć lažnih dokumenata avionom do Turske. S obzirom na to da je većina nas bila bez para, dogovor je bio da u Turskoj radimo kako bismo otplatili deo puta koji smo prešli. Ideje o slobodi koje sam u jednom trenutku dopustio sebi pale su u vodu. Bili smo robovi. Radili smo najteže poslove. Meni je dopala građevina. Radio sam po suncu, kiši i snegu, bez predaha.

U nekim momentima sam zaboravljao zašto sam uopšte krenuo dalje. Ekipa s kojom sam krenuo se raspadala. Kako bi ko otplatio dug, nastavljao bi dalje. I ja sam sve više osećao potrebu da nastavim. Morao sam da pronađem mesto gde ću se osećati kao čovek. Tako me je put preko Grčke i Makedonije doveo u Srbiju. Sa svojih 17 godina, nemam utisak da preživljavam jedan život, već bar tri-četiri života. Umirao sam i rađao se. Nove nade za boljom budućnošću vraćale su me u život.

Ništa drugo za šta bih mogao da se uhvatim osim toga nisam imao. A one su bile poput vazduha. Pomisao na stari život mi izgleda tako daleko. Ne znam kuda ću dalje. Trenutno sam i bez novca.

Pitam se i da li ću ikada uspeti da se smirim negde. Imam hiljadu pitanja bez odgovora koja mi lebde nad glavom. Ovde sam posle dužeg vremena pronašao mir, ali ne znam koliko će to trajati. Jedina stvar koju znam jeste da moram da ispunim obećanje koje sam dao majci one večeri kada smo se rastali – da nikada ne odustanem. Ne znam da li ću imati dovoljno snage da je ne izneverim.

Sirija: Smrt je ista za sve

Siriju sam napustio u avgustu 2012. godine, malo posle svog petnaestog rođendana. Da sam ikada imao mogućnost da biram da li ću se roditi ili ne, izabrao bih drugu opciju, ali niko me, nažalost, ništa nije pitao. Pakao koji su ljudi u stanju da stvore ne može da se poredi ni sa čim na ovom svetu.

Rođen sam u Alepu, gradu na severu Sirije, i tu sam proveo najveći deo svog života. Otac mi je umro kada sam imao četiri godine i slabo ga se sećam. O meni i starijem bratu brigu je vodila majka. Brat je stariji od mene devet godina i otkako znam za sebe, želeo sam da budem kao on. Voleo sam i školu. Matematika mi je baš dobro išla. Nakon časova sam često igrao fudbal na terenu iza škole.

Toga više nema… Kao da se dešavalo u nekom drugom životu, nekoj drugoj osobi. Kada su počeli prvi nemiri i kada su pale prve žrtve, znali smo da se cela ta situacija neće završiti dobro. Brat, koji je tada imao 24 godine, bio je naročito zainteresovan za ta dešavanja. Jednog dana je došao kući i rekao da će se pridružiti pobunjenicima. Majka je briznula u plač, a ja sam ga samo nemo posmatrao. Da sam znao da nam je to poslednji susret, urlao bih na njega iz sveg glasa, uhvatio ga za ruke i ne bih ga puštao. Ali ćutao sam… Usledila su bombardovanja iz vazduha, granatiranja sa zemlje.

U škole se više nije išlo. Prvo su počeli da prekidaju nastavu dojavama o bombama, a onda su je i skroz ukinuli. Naša škola je postala improvizovani zatvor za pobunjenike. Molio sam se za brata. Nadao sam se da će se vratiti i da ćemo svi troje zajedno otići što dalje od svega toga. Nije nam se javljao da nas ne bi dovodio u opasnost, ali smo od jednog rođaka dobili informaciju da je viđen u Damasku. Majka i ja smo prešli da živimo kod strica i njegove porodice da ne bismo bili sami. Policija je često upadala u stanove i maltretirala ljude, a policijski punktovi su bili svuda po gradu.

Bombardovanja su takođe bila sve češća, dani bez pucnjave bili su prava retkost. Mnogi ljudi koje sam poznavao izgubili su život ili su bili ranjavani. Nije bilo bitno da li si bio za Asada ili protiv njega, da li si muškarac, žena ili dete, musliman ili hrišćanin. Smrt je bila ista za sve.

Petog juna 2012. godine do nas je stigla i vest o bratovljevoj smrti. Moj svet koji se već neko vreme urušavao od tog momenta je prestao da postoji. Majka od tuge više nije mogla da priča, postala je kao senka. Stric mi je rekao da više ne smem da ostajem u Siriji, da zbog majke moram da nastavim da živim. Sakupio je nešto ušteđevine što je imao i dao mi kontakt rođaka koji živi u Švedskoj. Moj put je otpočeo.

U Turskoj sam se zadržao do januara 2013. godine. Morao sam da radim kako bih zaradio pare za nastavak puta pošto ušteđevina koju mi je dao stric nikako nije mogla da pokrije put do Švedske. Iznajmljivao sam stan sa još pet momaka mojih godina koje sam u međuvremenu sreo. Dva meseca sam radio kao pomoćni radnik u pekari, a zatim sam prešao na građevinu. Posao mi je pomagao da što manje razmišljam o onome šta sam ostavio iza sebe. S majkom sam se povremeno čuo. Bili su to mučni razgovori. Osećao sam ogromnu krivicu što sam je ostavio samu. Hrabrila me je da moram da nastavim dalje, a da će, kada se smestim u Švedskoj, i ona moći da mi se pridruži.

Posle Turske je usledila Bugarska, kroz koju smo prošli bez zadržavanja, i sada sam u Srbiji. Prija mi boravak ovde, ali ne mogu previše da se opuštam. Imam još dosta zemalja pred sobom kroz koje treba da prođem. Jedini plan za budućnost koji trenutno imam jeste da dođem do Švedske. Svi moji dečački snovi su se pretvorili u pepeo onoga dana kada sam izgubio brata. Teško je pronaći smisao u ovom besmislu u kojem živimo, ali dok sam na ovom svetu, uvek imam i tu mogućnost…

Avganistan: Oca mi je odnela bomba u džamiji

Najbolji džalebi (vrsta poslastice, op. a.) u celom Kabulu bili su kod Jasina, bar je moj otac tako govorio. Skoro svaki put nakon džamije, koja je bila u blizini, svraćali bismo i do njega. To su bili naši mali rituali. Majka se često bunila kada bismo poredili njene džalebije s Jasinovim. Na kraju prepirki, da bismo je umirili, uvek smo morali da kažemo da su njeni bolji.

I toga dana, nakon kojeg se sve promenilo, išli smo u jedan od naših rituala. Iako smo zbog čestih bombaških napada poslednjih meseci zaobilazili i džamiju, sada smo rešili da odemo. Na putu ka njoj ugledali smo Jasina. I, naravno, otišli smo da kupimo džalebije za slučaj da ga ne zateknemo nakon služenja. Otac ih je spakovao kod sebe, rekavši da ćemo se poslužiti kasnije. Džamija se punila ljudima. Sreli smo porodične prijatelje, pa smo zastali kod ulaza. Pored nas je u jednom trenutku prošao dečak koga sam poznavao iz škole. Dugo ga nisam video. Dok je ulazio, pogledi su nam se sreli. Od tog pogleda sledila mi se krv u venama. Naježio sam se. Lik sam prepoznao, ali te oči, s pogledom beskonačne praznine, bile su oči stranca. Nije me prepoznao. Ušao je u džamiju s rancem na leđima i sve mi je bilo jasno.

Na kraju sam ipak pristao. Nisam ni imao mnogo izbora pošto je sve već bilo ugovoreno. Na putu sam upoznao mlade ljude s tužnim pričama, sličnim mojoj, koji su bili spremni da na kocku stave sve, pa i svoj život, samo kako bi se domogli budućnosti koju su zacrtali za sebe. Njihova volja da prevazilaze sve prepreke uprkos mnogim teškoćama s kojima su se susretali me je motivisala da i ja prihvatim budućnost koja mi se ponudila. Mnogi tu šansu nisu nikada dobili. Počeo sam da razmišljam o mogućnostima koje imam. Ono što bi mi u ovom trenutku najviše značilo jeste da nastavim sa školovanjem. To je nešto što je i otac uvek želeo za mene i što je postalo moja vodilja na ovom trnovitom putu zvanom život.

 

Tekst je objavljen u okviru projekta „Welcome guests“ koji realizuje Centar za aktivizam Vranje uz finansijsku pomoc Danskog saveta za izbeglice.




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *