Laici i tehnološki neobavešteni i dalje misle da, što se prisluškivanja tiče, u pošti čuči agent koji prespaja kablove, dok njegove kolege iza nekog paravana, sa slušalicama u ušima, pomno beleže ono što čuju. Kao kad u čuvenoj sceni iz „Užičke republike“ drugarica telegrafistkinja panično viče: „Alo, Požega, javi se!“ Naravno, sada to nije tako

Kao osvedočeni ljubitelj teorije zavere, prosečan građanin Srbije smatra da ništa u životu nije uradio ako nije „na merama“, odnosno ako ga neka od tajnih – svejedno vojnih ili civilnih – službi ne prisluškuje. Možda se i zato malo ko uznemirio kada je onomad Ivica Dačić, prvi potpredsednik vlade i dugogodišnji ministar policije, obznanio da je državni vrh prisluškivala američka NSA (National Security Agency – američka Agencija za nacionalnu bezbednost) i da se to, jednostavno, teško može sprečiti. Amerikanci su, između ostalih, kako javljaju mediji, prisluškivali i Angelu Merkel, nemačku kancelarku, pa je zbog toga izbio onoliki međunarodni skandal. Pa, kad mogu da prisluškuju sve njih, šta je tek ostalo za obične smtrnike, rezonuje naš čovek.

Desilo se mnogima od nas da nam telefon čudno odzvanja, da se u pozadini čuju nekakvi glasovi, pa onda da vam se učini da se neko javio, a telefon posle jednog „klik“ nastavlja da zvoni… Sve to pripisuje se velikom interesovanju tajnih službi za svakog od nas ponaosob, a da je tome tako prisetite se koliko puta vam se desilo da vam telefonski sagovornik (ili vi sami)  zakazuje kafu jer o nekoj stvari „ne može telefonom“. Uostalom, kada čak i kod kuće (a kamo li u kafani) razgovarate na poverljive teme, nekako se instiktivno ućutite i počnete da šapućete, verovatno od iskonskog straha od prisluškivanja, što je nasleđe koje Bezbednosno-informativna agencija (BIA) baštini od svojih slavnih prethodnica, OZNA-a, UDB-e i kako se sve već od Drugog rata naovamo zvala Služba.

Međutim, da li je sve to baš tako?

STRANE SLUŽBE

Sagovornik , odlično upućen u temu, objašnjava da BIA u na jugu Srbije nikoga ne prisluškuje nelegalno, posebno ne političare i ostale javne ličnosti:

– Svi su svesni činjenice da se ovde brzo menjaju vlast i politička volja, pa niko iz službe neće da rizikuje sa prisluškivanjem recimo osobe koja je danas u nemilosti jer koliko sutra može da dođe na vlast. A sve se beleži i čuva – objašnjava ovaj sagovornik.

On dodaje da je ranije možda bilo slučajeva nelegalnog presretanja elektronskih komunikacija građana, ali da se sada odustalo od takve prakse.

Pravo da prisluškuju, prate i snimaju komunikacije, na osnovu odobrenja imaju Bezbednosno informativna agencija (BIA), Vojno bezbednosna agencija (VBA) i Uprava kriminalističke policije MUP-a Srbije. BIA po zakonu može da presreće komunikacije samo uz prethodnu pisanu odluku Vrhovnog suda Srbije i ovlašćenja direktora Agencije (članovi 9, 14, i 15. Zakona o BIA), na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak i od Vrhovnog kasacionog suda radi zaštite nacionalne bezbednosti. Na drugoj strani, policija može da traži prisluškivanje samo osumnjičenih za klasična krivična dela. Prema Zakonu o BIA, prisluškivanje bez sudskog odobrenja može da naredi još samo direktor Agencije, ali jedino u specifičnim okonlnostima neposredne opasnosti po bezbednost zemlje (unutrašnji i spoljanji terorizam), kada nema vremena za administrativnu proceduru. Konačno, ova oblast regulisana je 2004. Zakonom o krivičnom postupku koji jasno određuje kako i na koji način službe bezbednosti mogu da prisluškuju, prate i snimaju komunikacije građana.

Prema podacima do kojih smo došli, od 2010.pa naovamo, Viši sud u Vranju svake godine odobri između 50 i 80 zahteva za prisluškivanje.

Naš sagovornik sa početka teksta kaže da su na merama osobe iz kriminogene sredine, počinioci krivičnih dela, ali i „bezbednosno zanimljive osobe“ za koje postoji sumnja da sarađuju sa stranim službama:

– A takvih ima kod nas, i dolaze iz nevladinog sektora, medija i privrede – tvrdi sagovornik.

BEZBEDNOSNO ZANIMLJIV REGION

Prema njegovim rečima, činjenica da živimo u „zanimljivom“ pogračičnom regionu, u okruženju Bugarske, Makedonije i Kosova, učinila je da i čitav prostor Pčinjskog okruga postane bezbednosno zanimljiv:

– Stance iz zapadnih zemalja zanima svašta, privredni ambijent, odnos političkih snaga, raspoloženje građana, rudna bogatstva… bukvalno sve. Uostalom, kad neka strana kompanija želi da ulaže u Srbiji, normalno je da se raspita i sazna sve o okruženju u koje dolazi. Takođe ne smemo zanemariti ni interese službi susednih zemalja. Na drugoj strani, mi pomalo patimo od mitomanije pa mislimo da smo u epicentru špijuniranja kao da smo bog zna koliko važni, a nije tako – kaže sagovornik .

On, ipak, posebnu pažnju skreće na postojanje vaninstitucionalnih prisluškivačkih centara, i objašnjava da ljudi obično sve to mistifikuju misleći da se tu radi nekim posebnim instrumentima koji rade preko satelita:

– Nije to tako, mnogo je jednostavnije. Danas svako ko se malo više razume u informacione tehnologije, može sa samo jednim lap top računarom da prisluškuje koga god želi. Potrebno je samo da sedne blizu neke bazne stanice mobilne telefonije, da se konektuje na nju i da svi pozivi umesto preko stanice idu preko njegovog računara. Slično je i sa presretanjem elektronske pošte, a Služba ima veliki problem sa ovakvim stvarima.

Laici i tehnološki neobavešteni i dalje misle da, što se prisluškivanja tiče, u pošti čuči agent koji prespaja kablove, dok njegove kolege iza nekog paravana, sa slušalicama u ušima, pomno beleže ono što čuju. Kao kad u čuvenoj sceni iz „Užičke republike“ drugarica telegrafistkinja panično viče: „Alo, Požega, javi se!“ Naravno, sada to nije tako.

Prema zakonima ove zemlje, svaki operater mobilne i fiksne telefonije, odnosno internet provajder, mora službama bezbednosti omogućiti pristup komunikaciji svojih klijenata, što je jedan od uslova za dobijanje licence i dozvole za rad. Sada se sve radi preko kompjutera, pa Služba (po odobrenju suda) treba da samo klikne dugme na računaru kako bi se uključila u komunikaciju.

MOŽDA STE POGREŠILI BROJ…

Saša Janković, republički zaštitnik građana (ombudsman) zamera službama što se, prema njegovom mišljenju, isuviše često odlučuju za prisluškivanje:

– To čine često bez pravog razloga, iako presretanje komunikacija treba da bude tek krajnja mera koja se koristi kada se iscrpu druge mogućnosti – rekao je  Janković koji smatra da takva praksa mora da se promeni.

Naravno, svaki građanim može da od Jankovićeve Kancelarije zahteva informaciju da li je na merama, a da bi ombudsman uopšte počeo sa proverom, građanin u prijavi mora da navede jake dokaze da ga službe snimaju jer, prema njegovim rečima, on ne postupa na svaku prijavu tipa „prisluškuju me“.

Penzionisani policajac, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da je do pre nekoliko godina prisluškivanje vršeno mnogo manje selektivno nego što je to sada slučaj. Prema njegovim rečima i informacijama kojima raspolaže, službe su proteklih godina prisluškivale mnoge osumnjičene za teška krivična dela.

– Bez prisluškivanja određenih ljudi neka krivična dela ostala bi neotkrivena i teško dokaziva na sudu! – kaže on

Na primer, korišćene su privatne veze u službama za prisluškivanje nečijih supruga, ljubavnika i ljubavnica, a da ne govoirim o pripadnicima opozicije, novinarima i takozvanim neprijateljima države i naroda. Iako sam nekoliko godina u penziji, tvrdim da toga u Vranju danas nema, ili da gotovo nema – kaže penzionisani policajac

Prema njegovim rečima, službe su ranije imale mnogo veća ovlašćenja za prisluškivanje, što se često zloupotrebljavalo:

– Na primer, korišćene su privatne veze u službama za prisluškivanje nečijih supruga, ljubavnika i ljubavnica, a da ne govoirim o pripadnicima opozicije, novinarima i takozvanim neprijateljima države i naroda. Iako sam nekoliko godina u penziji, tvrdim da toga u Vranju danas nema, ili da gotovo nema.

I, na kraju, kako se ne setiti legendarnog Ilije Čvorovića i njegove bespoštedne borbe protiv špijuna: „Možda ste pogrešili broj, ali ste dobili onog koga ste tražili!“

Nikola Lazić (Vranjske)

FOTO: ILUSTRACIJA (ETRAFIKA.NET)