U razgovoru sa nekoliko policijskih službenika, po njihovim rečima ukapirala sam da je bolje da kupim novi bicikl nego li da se nadam da će moj biti nađen jer oni će, kažu, pokušati sve da ga nađu ali neće znati tačno dok ga ja ne prepoznam, pa ako ga slučajno vidim u gradu, ili prepoznam, da ih o tome obavestim. Ma, da.

Piše: Marija Backić

Ne može jedan dan da prođe, a da mi se ne desi – svašta nešto! Evo, ovih dana mi je UKRADEN BICIKL! Između pola tri i pola osam ujutru. Odmah sam uredno slučaj prijavila policiji, dala podatke I sve po procedure. Evo i slike, pa ako ga neko vidi ili prepozna, neka mi javi.

Dokle više? – pitanje je koji mnogi od nas postavljaju svakodnevno.

Dokle će više da se gleda kroz prste sitnim lopovima koji nam kradu bicikle, telefone, aparate i zarađuju na njima, jer to je u stvari najlakša zarada, šta lopova briga što je neko platio taj bicikl 100, 200, 300 evra a mozda i više?!

Da, pored telefona, kradu se i bicikli, s tim što je mnogo teže naći bicikl od telefona, iako je veći, jer “pametni telefoni” u sebi imaju ugrađen sistem za praćenje i nije bitno da li je telefon uključen ili isključen, može se naći, dok je sa biciklima to malo teže jer se bicikl može prefarbati, promeniti mu se opis, promeniti mu se sve.

Mnogi naši sugrađani su žrtve krađe, nisam ja jedina.

Neki su bicikl dobili, neki su ga kupili, neki pozajmili, ali im je ukraden. I, šta sad?

Otići, kao ja, u policiju i prijaviti? Da li je to rešenje? Da li će policija i u kojoj meri pokazati interesovanje za vaš slučaj jer se radi o jeftinoj robi?!

Postavljam pitanje : ”Pošto je moj bicikl jeftin, da li to znači da ne moraju da mrdnu ni prstom, zar ne”?

A to što sam tih 150 evra tri meseca odvajala od usta svoje dece, to nema veze, ne? A neka se neko drugi “sladi” parama od prodaje mog bicikla!

Pa, ako ga sama pronađem, onda ću sama i rešiti slučaj. A obavestiću ih samo o rešenom slučaju jer dok ih obavestim das am ga videla, pa dok oni krenu, ehe, prođoše vozovi i  vozovi

U razgovoru sa nekoliko policijskih službenika, po njihovim rečima ukapirala sam da je bolje da kupim novi bicikl nego li da se nadam da će moj biti nađen jer oni će, kažu, pokušati sve da ga nađu ali neće znati tačno dok ga ja ne prepoznam, pa ako ga slučajno vidim u gradu, ili prepoznam, da ih o tome obavestim. Ma, da.

Takođe sam saznala da policija vrlo dobro zna ko krade bicikle po gradu, ali da možda u određenom trenutku nema dokaza o tome, da je to baš taj bicikl koji traže, i da to jedino mogu ja uraditi. Međutim, naravno da ja ne mogu da idem sa njima, jer to je službeni posao, pa onda kako da ga prepoznam? I tako u krug.

A onda razmišljam: Pa, ako ga sama pronađem, onda ću sama i rešiti slučaj. A obavestiću ih samo o rešenom slučaju jer dok ih obavestim das am ga videla, pa dok oni krenu, ehe, prođoše vozovi i  vozovi.