Putevi novca Eparhije vranjske slični su putevima gospodnjim – čudni, neuhvatljivi i nedokučivi, a jedina osoba koja raspolaže eparhijskim parama i ima pravi uvid u njihove tokove, rashode i prihode, je Njegova smernost, vladika Pahomije (svetovno Tomislav Gačić)

Putevi novca Eparhije vranjske slični su putevima gospodnjim – čudni, neuhvatljivi i nedokučivi, a jedina osoba koja raspolaže eparhijskim parama i ima pravi uvid u njihove tokove, rashode i prihode, je Njegova smernost, vladika Pahomije (svetovno Tomislav Gačić).

U dva novčana fonda – Eparhijski i Fond Svetog Prohora Pčinjskog (FSPP), tokom 2012, za koju posedujemo dokumentaciju, ušlo je oko 50 miliona dinara (po tadašnjem kursu oko 500.000 evra), a prema rečima naših izvora, Eparhija vranjska sličan iznos na prihodovnoj strani beleži i narednih godina.

U Eparhijski fond 2012. slilo se 16.482.440 a u FSPP nešto preko 30 miliona. Nisu uspeli da dođemo do papira koji bi potkrepio tvrdnju o prihodu ovog drugog fonda, pa se oslanjamo na svedočenje svojih izvora odlično upućenih u ovu temu. Taj fond kontroliše sveštenik, bratanac vladike Pahomija (ime i prezime poznato redakciji), koga je na mesto knjigovođe postavio stric marta 2012.

DVA FONDA

Prema tvrdnjama naših izvora, u Fond Svetog Prohora ulazi gotov novac iz eparhijskih crkvenih opština, kojih ima pedesetak i koje su dužne da u njega uplate određen procenat od svojih prihoda. Knjigovođa tog fonda je Pahomijev bratanac, i jedino njih dvojica znaju koliko novca ima u njemu i kako se on troši.

Podsetimo se da su tokom 2011. Pahomije, njegov sestrić eparhijski arhitekta i njegova sestra, monahinja Pavla, svoje mesečne prinadležnosti dobijali iz oba fonda. Pahomije po 105.000 dinara iz svakog, a takođe i takozvanu čast za Uskrs i Božić, ukupno 420.000 dinara.

Fond Svetog Prohora namenjen je za nebudžetska sredstva, dakle za novac koji ne dolazi od državnih institucija. Radi se o neoporezovanoj gotovini, „kešu“ koji se evidentira samo u internoj eparhijskoj dokumentaciji.

Prema našim informacijama,situacija je slična i sa drugim, Eparhijskim fondom, o čemu posedujemo internu dokumentaciju.

Prema ovim papirima, kao što smo rekli, 2012. je u Eparhiju preko ovog fonda ušlo skoro 16,5 miliona dinara po četiri osnova. Najviše se prihodovalo prodajom robe iz centralnog eparhijskog magacina (7,65 miliona dinara) i tekućeg eparhijskog razreza (6,12 miliona).

Tekući eparhijski razrez  je, zapravo, deo koji od svojih prihoda plaćaju crkvene opštine, i iznosi oko 30 odsto. Primera radi, ako sveća u hramu košta 10 dinara, zarada je pet, na kojih se plaća razrez od 30 odsto.

TAKSE I RAZREZ

Crkvene opštine (ili jedinice, kako piše u dokumentu) i uprave manastira dužne su da u Eparhijski fond uplaćuju novac još po dva osnova – jedan odsto u takozvani „misijski fond“ i četiri odsto za, kako piše, „takse i taksene marke“.

Samo od onog jednog procenta u Eparhijski fond se 2012. slilo 838.114 dinara a oko milion od taksi i taksenih marki.

Na prihodovnoj strani ovog dokumenta postoji još jedna stavka – nepredviđeni prihodi – ali nije precizirano šta to zapravo znači. Ali, kako god, prošle godine se u Eparhijski fond neočekivano slilo 822.495 dinara.

Međutim, svakako najzanimljivija stavka na strani prihoda je ona od prodaje magacinske robe. Eparhija ima svoj centralni magacin iz koga se snabdevaju svi paravoslavni hramovi na njenoj teritoeiji i koji je prošle godine pazario, da ponovimo, 7,65 miliona dinara.

Inače, Eparhija ima devet manastira, a ona sama podeljena je na četiri namesništva (koja se dalje dele na parohije) sa ukupno 114 hrama.

Svi oni se svećama, tamjanom, brojanicama, ikonama, kandilima i drugom crkvenom opremom snabdevaju u centralnom magacinu. Poslovna politika ove „firme“ potpuno je jasna, ona radi na principu „čast svakome, veresija nikome“! Ovde se nabavka obavlja isključivo gotovim novcem, kao što se, uostalom, za keš i prodaje dalje po crkvama.

Prema podacima do kojih smo došli, profit koji ostvaruje magacin iznosi preko 50 odsto od pazara, dakle više nego pola-pola. U konkretnom slučaju, ako je magacin pazario 7,65 miliona, 3,7 je zarada. Sav taj novac ide u Eparhijski fond kojim raspolaže vladika.

Ovu tvrdnju potkrepljuje dokument o rashodima Eparhije, iz koga se vidi da je 2012. za nabavku magacinske robe potrošeno nešto više od tri miliona dinara, pa nije teško izračunati da je u fond ušlo 3,7 miliona dinara čistog, neoporezovanog profita.

Iz magacina se, da rezimiramo, u Eparhijski fond 2012. slilo oko 75.000 (po tadašnjem kursu) neoporezovanih, nigde osim u internoj dokumentaciji evidentiranih, evra.

RASHODI

Rashodna strana Eparhijskog fonda za 2012, sudeći prema dokumentu do koga smo doši, skoro se do u dinar poklapa sa prihodnom. Iz fonda je izašlo 16,43 miliona dinara, raspoređeno u 16 stavki, što je za oko 700.000 dinara više nego što je bilo predviđeno. Za plate i doprinose potrošeno je oko 4,7 miliona, za održavanje episkopskog dvora 2,15, za ogrev, struju i telefone blizu 700.000 dinara, putne troškove i kanonske vizitacije 837.000, održavanje auta 450.000, nešto više od toga za reprezentaciju… Međutim, ovde je najzanimljivija stavka „nepredviđeni troškovi“, na koju je otišlo 1,68 miliona dinara.

Gde je nenadano otišao ovoliki novac, nismo uspeli da saznamo.

Međutim, prema našim informacijama, osim Pahomija koji je „izvršilac budžeta“, niko nema kontrolu nad tačnom evidencijom prihoda i rashoda oba fonda.

Prema saznanjima Vranjskih, ogroman deo robe za magacin i dalje se nabavlja od privatnika, kojima se plaća gotovinom. Ikone se, na primer, nabavljaju od trgovaca umetninama, a vernicima koji ih kupuju po eparhijskim prodavnicama i manastirima se predstavlja da ih izrađuju monasi i monahinje po manastirima. Doduše, ima i takvih ikona, ali glavni deo nabavlja se od trgovaca

Sad da vidimo kako i odakle Eparhija nabavlja robu za svoj magacin!

Prema rečima našeg sagovornika, do početka 2013. godine sveće su se nabavljale kod jednog privatnog voskara iz okoline (redakciji poznato o kome se radi), a pošto je to postalo rizično i providno, iz Patrijaršije u Beogradu.

Prema saznanjima Vranjskih, ogroman deo robe za magacin i dalje se nabavlja od privatnika, kojima se plaća gotovinom. Ikone se, na primer, nabavljaju od trgovaca umetninama, a vernicima koji ih kupuju po eparhijskim prodavnicama i manastirima se predstavlja da ih izrađuju monasi i monahinje po manastirima. Doduše, ima i takvih ikona, ali glavni deo nabavlja se od trgovaca.

Slično je i sa ostalom crkvenom rekvizitom – veći deo nabavlja se privatnim kanalima (plaća se gotovinom) a manji od Patrijaršije.

Ako znamo da njen čisti profit samo iz magacina iznosi 3,7 miliona dinara godišnje (2012.), lako se zaključuje da Eparhija vranjska (i ne samo ona) posluje kao svaka druga firma – na tržišnim principima.

Međutim, dok svako preduzeće u Srbiji (izuzev pojedinih privilegovanih firmi) određenog dana u mesecu mora da plati poreze ukoliko ne želi da se suoči sa ozbiljnim posledicama, Eparhija nema tu obavezu i nije dužna da bilo kome polaže račune, svejedno što godišnje obrne milione. Neoporezovane i nigde evidentirane.

Nikola Lazić (Vranjske)

PRIHODIEPARHIJSKOG FONDA U 2012. GODINI

Tekući eparhijski razrez                                               6.128.787

Magacinska roba                                                           7.656.401

Uplata crkvenih jedinica i manastira

u Misijski fond – 1%                                                          838.114

Uplata takse 4%                                                              1.036.643

Nepredviđeni prihodi                                                        822.495

SVEGA                                                                    16.482.000