u biti svakog birokrate, činovnika, službenika, svejedno kako nazvali ovu sortu, je da sebe i svoj posao glorifikuje, pa otuda građane hvata panika kada treba da se nađu oči u oči sa birokratskom hidrom. Znate ono – fali vam ovaj papir, nedostaje onaj pečat, gde vam je potpis otuda, pa kako niste znali… i ostale fraze šalterskog vokabulara

Vlada Srbije bi u uskoro trebalo da Skupštini pošalje na razmatranje zakon o racionalizaciji radnih mesta u javnoj upravi – lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, službama i ustanovama. Prema najavama iz beogradske  Nemanjine 11, 1.000 stanovnika opsluživaće 11 zaposlenih, a izvestan broj ljudi će ostati bez posla i u službama pod ingerencijom države.

U čudnoj zemlji kakva je ova, ne postoji precizna evidencija zaposlenih u javnoj upravi, a spekuliše se ciframa od nekoliko stotina hiljada (prema milion) radnika. I, zaista, neshvatljivo je da u doba računara i modernih tehnologija, kada svaki posao može da se završi pritiskom na jedno dugme, toliko partijskih i inih aparatčika živi od naših para.

Naravno, u biti svakog birokrate, činovnika, službenika, svejedno kako nazvali ovu sortu, je da sebe i svoj posao glorifikuje, pa otuda građane hvata panika kada treba da se nađu oči u oči sa birokratskom hidrom. Znate ono – fali vam ovaj papir, nedostaje onaj pečat, gde vam je potpis otuda, pa kako niste znali… i ostale fraze šalterskog vokabulara.

Na dva primera najbolje se dokazuju ove tvrdnje. Drugarica tačno nedelju dana pokušava da izvadi zdravstvenu knjižicu svom suprugu, koji je zatvorio svoju privatnu firmu. Od šaltera do šaltera, ustanove do ustanove, kroz nedokučive fiškalske lavirinte, ona je posle sedam dana ponovo na početku. Te poreske prijave, te potpisi i potvrde, pa da li je zaposlen ili nije, dokazi, papiri, papiri, papiri.

Ona, kao „nosilac osiguranja“, pauzu između dva šaltera koristi da uz kafu dane dušom i sredi dokumentaciju. Sve zapisuje, proverava šta joj još fali jer želi da bude sigurna da je neće ponovo vratiti iz nekog besmislenog razloga. A to joj se stalno dešava – čuvena rečenica od koje je na pragu nervnog sloma: A, pa nemate potpis (pečat, prijavu…) ovde!

Čini joj se da nikada neće oposliti ono čime se zanima nedelju dana. A, zar ne bi moglo jednostavno – dobar dan, dobar dan, da vidimo, vaš muž je zatvorio firmu, jeste, evo dokaza, klik na dugme i kraj. Ali, ne, pa svi oni treba da prime platu od privida rada. Ili, slučaj prijatelja koji je, tu skoro, na svoje ime prenosio nekretninu. Desetak dana golgote, od jedne do druge kancelarije, da bi ga na kraju, kad je pogrešno pomislio da je mukama kraj, izvesna službenica upitala gde mu je kopija plana.

Odgovorio je da nema, što je službenici podiglo obrve u dodatno začuđujuće pitanja a da kako nema taj nebeski važan papir. Pa, zašto mi niste rekli da treba, odgovorio je pitanjem zlohudi čovek, na šta je sagovornica poentirala sa „mislila sam da znate“. I sve ispočetka. Pa, zar ne može jednostavnije?

Nikola Lazić (Vranjske)

Foto ilustracija: srbijadanas.net