Bujanovac, 18. septembar 2015. (Izvor: Politika) – Apsolutna dominacija izbegličke krize na domaćoj i evropskoj sceni ne bi smela da odvrati pažnju od indikativne političke pozadine i značajnih političkih efekata koje proizvodi odluka o formiranju Zajednice albanskih opština Preševa, Bujanovca i Medveđe. Jer, Jonuz Musliju, predsednik opštine Bujanovac, i Ragmi Mustafa, predsednik opštine Preševo, tvrde da za ovaj čin imaju podršku „Tirane i Prištine”. Iz Prištine to nije demantovano, niti to treba očekivati u kontekstu odnosa sa Beogradom, mada bi u tekućem dijalogu u Briselu temu trebalo držati otvorenom uz odgovarajuću državnopravnu argumentaciju. Kad je o Tirani reč(takođe bezdemantija), stvar je znatno složenija. Još je tokom zvanične posete Srbiji prošle jeseni albanski premijer Edi Rama na prolazu kroz Bujanovac i Preševo izneo stav da Albanci u „Preševskoj dolini” treba da imaju ista prava kao i Srbi na KiM, podrazumevajući, između ostalog, i politički okvir koji prema Zajednici srpskih opština utvrđuje Briselski sporazum.

U nedavnom javnom dijalogu s premijerom Srbije Vučićem, Rama je na pitanje o mogućem ujedinjavanju albanskih prostora u regionu (aluzija na „veliku Albaniju”) izneo stav da se na to svakako računa kroz forme i sadržaje evrointegracija. Ali je ostao nedorečen šta će biti ukoliko se kroz EU to ne realizuje. Mada je dosledan u stavu o svealbanskom ujedinjenju na Balkanu, o čemu je govorio i u susretima s premijerom samoproglašenog Kosova Isom Mustafom i proletos u Ulcinju sa Hašimom Tačijem. U tom smislu, teško je izbeći utisak da se proklamovanje ZAO uklapa u velikoalbanski politički kontekst.

Zbog svega ovoga,osnivanje ZAO zaslužuje posebnu pažnju. Političko i javno minimiziranje značaja tog čina treba da zameni odgovarajuća politička i institucionalna akcija, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, a u cilju prevencije i otklanjanja mogućih neželjenih posledica

Indikativno je i odsustvo reakcija stranog – zapadnog faktora, posebno kad se ima u vidu mogući destabilizujući efekat ovakvog političkog čina na odranije osetljivom prostoru juga Srbije. Ovo tim pre jer je teško poverovati da je podrška Prištine i Tirane ZAO usledila bez znanja i „odobrenja” tog faktora, imajući u vidu međuzavisnost i koordinaciju njihovog nastupa sa zapadnim faktorima generalno u vezi sa albanskim pitanjem u regionu i srpsko-albanskim odnosima u celini. U ovom kontekstu osnivanje ZAO i tolerisanje daljeg zaoštravanja odnosa (osnivači iskazuju nameru da radikalizuju nastup) moglo bi se tumačiti i kao dodatni geopolitički pritisak tih faktora da se kosovsko pitanje konačno reši na liniji punog prihvatanja „realnosti”, između ostalog, zašto ne reći, i kao uslova za konačno priznanje granica Srbije.

Zbog svega ovoga,osnivanje ZAO zaslužuje posebnu pažnju. Političko i javno minimiziranje značaja tog čina treba da zameni odgovarajuća politička i institucionalna akcija, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, a u cilju prevencije i otklanjanja mogućih neželjenih posledica.

Zoran Milivojević, diplomata u penziji