Stigli smo u Bujanovac. Jadni, uplašeni, neispavani… Slali su nas od jednog mesta do drugog. Hleba je bilo. I krova nad glavom. I sigurnosti. Danas sam ovde, u svom sobičku koji su mi obezbedili ljudi dobre volje. Hvala im. Potpuno sam sam. Majka je posle godinu dana umrla, njeno srce nije izdržalo sve ono kroz šta smo prošli. Sahranjena je na ovdašnjem groblju. Daleko od supruga

Njegovo ime je izbeglica. Tako ga oslovljavaju u Bujanovcu, gradu u koji je stigao ne svojom voljom. Približava se četrdesetoj. Za koji dan zaokružiće, kako kaže, „četiri banke“.

-Znam, moj izgled Vas je, u to sam siguran, prevario. Kao i mnoge druge. Priznajte, pomislili ste da razgovarate sa čovekom koji ima bar dvadesetak godina više, da sam možda već u penziji.

Iskreno, to smo pomislili kada smo ga ugledali, Ma ne, nije baš tako, verovatno je Vaš trenutni izgled posledica svega kroz

šta ste prošli – odgovaramo.

Stotinu bora na njegovom licu, podočnjaci, osedela kosa, zapravo ono što je ostalo od nje, poguren stav pri hodu, uistinu ostavljaju utisak da je pred vama čovek koji je na kraju radnog veka, a ne u zrelim, najboljim godinama.

– Živeo sam sa majkom i ocem u jednom malenom selu sa oko pedesetak kuća na Kosovu. Naša kuća, iako stara, uvek je sijala od čistoće. Majka, domaćica nije dozvoljavala ni trunka prašine da se zadrži na bilo kojoj stvarčici u sobama, kuhinji, ispred kuće. Dvorište, iako zemljano, bilo je ravno i čisto kao tepsija. Naravno, pomagao sam joj svojom urednošću i disciplinom. Od kako znam za sebe. Otac je radio u obližnjem gradu. Kao zidar u jednoj građevinskoj firmi. Više je vremena provodio na poslu nego što je provodio kod kuće. Odlazio je u zoru, dolazio sa prvim mrakom. Bio je naš hranilac. Trudio se i uspevao da nam ništa ne nedostaje. Naravno, za jedan skroman život na koji smo navikli. Od njegove nevelike plate smo živeli. I od onoga što smo uspevali da prodamo na pijaci. A prodavali smo rano povrće koje smo gajili u bašti i sir od mleka koje je nesebično davala naša krava Zorka, neobično lepa, šarena krava, koju tako često sanjam. Kao i svoje roditelje koje više nemam – počinje priču.

omišljao sam na najgore, da sam sebi oduzmem život. Jer, kako nastaviti dalje bez njega, kako opstati bez hranioca, stuba kuće. Pogled u majčine suzne plave oči vratio me u stvarnost

Čovek zvani izbeglica zaćuta, obrisa suze koje su krenule, duboko uzdahnu i nastavi svoju priču tihim, gotovo nečujnim glasom. –Završio sam samo osnovnu školu. Bila je to moja najveća greška. Sada vidim. Nisam poslušao roditelje da nastavim školovanje. Smatrao sam da bi to biti samo gubljenje vremena, da imam dovoljno znanja i iskustva, da ne treba roditelje izlagati dodatnim troškovima. A i ko će majci da pomaže kući ako otac i ja ne budemo tu. Shvatio sam, bili su to samo moji glupi izgovori. Samo bežanje od učenja i obaveza.

A to mi se kasnije obilo o glavu. I obija mi se i dalje. Kada je otac nastradao na građevini, rekli su nam samo da je pao sa skele, moj život je izgubio smisao. Imao sam tada 19 godina. Moj otac samo 46. Pomišljao sam na najgore, da sam sebi oduzmem život. Jer, kako nastaviti dalje bez njega, kako opstati bez hranioca, stuba kuće. Pogled u majčine suzne plave oči vratio me u stvarnost. Molećivim pogledom govorila mi je da budem jak, da će sve biti u redu. Teško smo podneli očev odlazak. Ali, iz dan u dan postajao sam čvršći. Shvatio sam da je sve ostalo na meni. Primili su me u očevu firmu, počeo sam da radim ono što je on radio. Brzo sam se uklopio. Ništa mi nije bilo teško. Išao sam i u nadnicu. Hteo da se oženim, ali je moja devojka otišla za drugog, u grad – seća se.

-Nisam se mnogo zanimao za politiku, nikada me nije interesovala, ali sam primećivao da nije sve kako je do juče bilo. Promenilo se ponašanje Albanaca, promenilo se ponašanje Srba. Nekako smo se počeli udaljavati jedni od drugih. Postali hladniji. U vazduhu je lebdela netrpeljivost. Dok jednoga dana nije puklo. U pravom smislu te reči. Kosovo je postalo bure baruta. Samo što nije eksplodiralo. Uniformisani ljudi na sve strane. Zatim bombardovanje, pa povlačenje. Bežali su ljudi glavom bez obzira.

-Ostavljali svoje kuće, imanja, svoje uspomene. Sa majkom sam odlučio da ostanem, da zaštitim kućni prag, grob svog oca. Prestao sam da idem na posao. Ne samo ja. Život kao da je stao. Bilo je najbitnije dočekati sledeće jutro… Osećali smo se kao da živimo u kavezu. A taman smo pomislili da će doći bolje i sigurnije vreme. Pet godina posle bombardovanja doživeli smo najveću nesreću. Bar onoliku kolika nas je zadesila kada sam izgubio oca. Naše dojučerašnje komšije počeli su da uništavaju sve pred sobom. Gledao sam kako moja skromna, najlepša kućica, u kojoj sam se rodio nestaje u plamenu. A sa njom i sve moje uspomene.

Živim od materijalne pomoći, radim sve i svašta. Možete me videti svuda tamo gde se seku drva, zidaju kuće, obrađuju njive… Sve radim. Ne libim se ničega. Od života ništa više ne očekujem. I ne nadam se ničemu. Sve ovo je jedno obično preživljavanje, po nekakvom automatizmu

-Bio je to kraj svih nadanja da ćemo ovda na kućnom pragu dočekati lepše sutra. Isterani smo, proterani iz svog sela, najureni kao životinje. U jednoj jedinoj torbici poneli smo, majka i ja sve uspomene, sav naš život. Krenuli smo u nepoznato. O izbeglicama, prognanima, najurenima, izbačenima… do tada sam samo slušao. Sada smo majka i ja bili sve to. Stigli smo u Bujanovac. Jadni, uplašeni, neispavani… Slali su nas od jednog mesta do drugog. Hleba je bilo. I krova nad glavom. I sigurnosti. Danas sam ovde, u svom sobičku koji su mi obezbedili ljudi dobre volje. Hvala im. Potpuno sam sam. Majka je posle godinu dana umrla, njeno srce nije izdržalo sve ono kroz šta smo prošli. Sahranjena je na ovdašnjem groblju. Daleko od supruga.

-Svaki dan idem i zapalim joj sveću. Na očev grob sam išao prošle godine. Uskoro ću ponovo. Izvinuću mu se što ga retko posećujem, shvatiće i oprostiće mi. Siguran sam u to… Živim od materijalne pomoći, radim sve i svašta. Možete me videti svuda tamo gde se seku drva, zidaju kuće, obrađuju njive… Sve radim. Ne libim se ničega. Od života ništa više ne očekujem. I ne nadam se ničemu. Sve ovo je jedno obično preživljavanje, po nekakvom automatizmu – tihim glasom završava svoju životnu priču čovek zvani Izbeglica

… U Bujanovac je posle bombardovanja ( 1999. ), prema podacima Komesarijata za izbeglice registrovano 5.040 interno raseljenih lica sa Kosmeta. U šest kolektivnih centara, koliko ih je tada bilo, smešteno je 850 njih. Taj broj se uvećao za oko 500, pet godina kasnije, 17. marta 2004. Danas aktivno funkcionišu još dva kolektivna centra- Stara ciglana ( 47 osoba ) i zgrada bivše Tehničke škole ( 90 osoba ). Raseljeni iz kolektivnih centara su obuhvaćeni projektima koje Komesarijat sprovodi godinama unazad. Deo interno raseljenih je integrisan u seoskim domaćinstvima, jedan broj je sam gradio kuće sa materijalom koji im je Komesarijat obezbeđivao, deo njih je nastavio život u montažnim kućama. Prema najavama, do kraja 2016. godine i preostala dva kolektivna centra biće zatvorena, raseljeni će preći u montažne kuće koje se grade za njih. Komesarijat i dalje brine o interno raseljenim licima. Na godišnjem nivou, za 25 porodica koje ispunjavaju uslove obezbeđuje ogrevno drvo, 25 porodica dobija besplatno lekove, a tokom godine se dele paketi sa hranom i sredstvima za higijenu…

(Ovaj tekst deo je projekta „Sve boje juga“ koji je finansijski podržalo Ministarsvo kulture i informisanja Vlade Republike Srbije)