Koliko god da se proizvede robe od konoplja preko nedelje i donese u ponedeljak na pijac u Bujanovac, sve se proda. S toga skoro svaka kuća u Bujanovcu ima svoju dugačku radionicu za sukanje konoplja, ćeranu. Užarijom su se bavili Bujanovčani starosedeoci njih su zvali sukači. Jedna petina atara bujanovačkog polja bilo je zasađeno konopljem. Bujanovac  je postao centar za prodaju užadi i konoplja. Iz  cele oblasti  se donosi na bujanovačku pijacu i  preko cele godine prodaje se pazarnim danom

Napred sine,                                                                                                                                                                                           poznat bio u čaršiji!

(Blagoslov Trnovačke majke)                                                                                                                                                              

Piše: Džahid Ramadani

Džahid Ramadani, pesnik, publicist,  prevodilac ,dugo se bavi pisanjem na srpskom ,albanskom i turskom jeziku. Maja ove godine je objavio zbirku pesama na albanskm jeziku BUJANOCI KRENARIA IME-BUJANOVAC,MOJ PONOS. U svojim pesmama i proznim tekstovima sa puno ljubavi  i topline opisuje Bujanovac, njegove ljude i događaje. Iz njegovog bogatog opusa čitaćete u nastavcima o BUJANOVAČKOJ ČARŠIJI, znamenitim objektima u kojima se odvijao život ovog grada: Stara opština, Turska Škola, Srpska škola (sačuvana), Lekovitoj moći Bujanovačke-Karaman banje. O čuvenom Bilač hanu, o Škodrinoj kući u Starcu, o Albanskom ustanku u Vranjskom pašaluku… O najpoznatijim bujanovačkim trgovcima i zanatlijama koji su bili oličenje ovoga grada: Nikoli Laziću, Božinu Popoviću-Žiki Karči, Dimi Dodiću Baronu… .Prikupljaju se podaci o Josifu Timiću, Dinetu Timiću, Dajči Ćebapčiji, Mulla Hasanu,Mehmedu Čorovinji, Zejni Šoferu i dr.

BUJANOVAC, 28. decembar 2015. – Kao što Istambul ima veličanstvenu, u svetu poznatu  Kapali čaršiju, Peć, u pesmi opevanu (çarshin e vogël) Malu čarčiju, Skoplje Staru tursku čaršiju, Sarajevo Baš čaršju tako je i Bujanovac od davnina, još od vremena Osmanlija, imao  svoju čaršiju, razume s u srazmeri sa svojim potrebama i veličinom. Pored usmenih kazivanja i predanja o Bujanovačkoj baščaršiji ima i pisanih zapisa. O tome Jovan  Hadži Vasiljević, u knjizi JUŽNA STARA SRBIJA je zapisao: “Ima 15 godina  otkako je Bujanovce postalo varošica; dobila je svoju glavnu čaršiju…“.

Kako se na tuskom jeziku  glavna čaršija kaže Başçarşi   tako su je  i prozvali.

Čaršija se prostirala na dve glavne  ulice Bujanovca. Na prvoj glavnoj ulici dućani i magaze su počinjale od Izet begove kuće (danas Džekova kuća) pa sve do hotela Balkan. Obzirom da  objekat  poznatog  hotela “Balkan“ danas, nažalost, ne služi toj nameni, tadašnja  čaršija završavala se ispred današnje  Muzičke škole. Kao i tada, i danas to je glavna ulica Bujanovca. Posle Drugog svetskog rata  poznata kao Maršala Tita sada Karađorđa Petrovića. Uređenjem trga 1980. godine od opštinske zgrade do završetka trga ova ulica je zatvorena za saobraćaj. Dužina čaršije je 500 koraka, odnosno 7-10 minuta hoda. Turske vlasti su čaršijskim ulicama postavili kaldrmu da se ne bi stvaralo blato. Tako je pazarenje po njoj i šetnja čaršijom postao užitak.

Druga ulica dolazila je iz pravca današnje pošte. Kod zgrade elektrodistribucije gde se nalazi sahat ukrštala se sa glavnom Mesto gde se ukrštaju ulice sa četiri pravca turci nazivaju  dort yoll-raskrsnica .To je centar Bujanovca.

Pomeranjem Srpsko-Turske granice kod Ristovca 1878 godine, počinje ubrzani razvoj trgovine i zanatstva u Bujanovcu. Hadživasiljević o tome zapisuje: “U varošici Bujanovac vodi se dosta jaka trgovina.“.  Najviše se trgovalo užetom konopljom, žitom, sitnom i krupnom stokom. Užad i drugi proizvodi od konoplja -oglavi, kolani, hamovi, paldrme praćkice bili su veoma kvalitetna i tražena roba

Bujanovačka čaršija je imala 130 dučana, zanatskih radionica, dva lepo uređena  hotela, nekoliko kafana,  mehane i  hanove. Varoš je krasio veliki broj novosagrađenih  lepih dvospratnih  kuća i   javnih zgrada. Vlasnici zgrada su na prizemlju držali  dućane sa džamli pendžerima a na spratu su stanovali . Oni koji su imali po više  dućana davali su ih pod kiriju. Bujanovački dućani su još u to vreme bili dobro uređeni, po uzoru na one u Skoplju, Kumanovu i Velesu. Radnje su bile ukrašene slikama i ogledalima. U dva bujanovčka hotela više se nije spavalo na   hasurama kao ranije po hanovima, već u krevetima. Sofra sa tronošcima zamenjena je stolovima i stolicama. Vrlo brzo hotelski nameštaj postao je deo nameštaja bujanovačkih kuća. “U izgradnji lepih dvospratnih kuća od tvrdog materijala prednjače naročto Turci i Arnauti, ali i Srbi su imaju lepih kuća“ – piše Hadživasiljević. Od javnih objekata koji su ulepšavali grad, sagrađene od tvrdog materijala bile su zgrada Hućumeta (upravna zgrada),Turska škola-produžena Ruždija (Gimnazija). Srpska škola je bila smeštena takođe u lepoj dvospratnoj zgradi. U Bujanovcu je 1884 godine izgrađena jedna lepa dzamija i tekija. Džamija je sagrađena u samom centru Bujanovca. Sagradio ju je Zaim aga muadžir-iseljenik iz Vranja, koji je imao čifkuke u Levosoju, Radovnici i drugim selima Preševske kaze. Za potrebe putnika namernika prolaznike i trgovce funkcionisala su i dva hana; Zair čaušov i Pašin han.

Pomeranjem Srpsko-Turske granice kod Ristovca 1878 godine, počinje ubrzani razvoj trgovine i zanatstva u Bujanovcu. Hadživasiljević o tome zapisuje: “U varošici Bujanovac vodi se dosta jaka trgovina.“.  Najviše se trgovalo užetom konopljom, žitom, sitnom i krupnom stokom. Užad i drugi proizvodi od konoplja -oglavi, kolani, hamovi, paldrme praćkice bili su veoma kvalitetna i tražena roba.

„Bujanovački konopci jaki kao lanci“ – hvalili su trgovci svoju robu.

Po njih su dolazili trgovci iz najjužnijih delova Balkanskog poluostrva -Turci, Grci, Jevreji i prodavali ih na sve  strane Balkana. Koliko god da se proizvede robe od konoplja preko nedelje i donese u ponedeljak na pijac u Bujanovac, sve se proda. S toga skoro svaka kuća u Bujanovcu ima svoju dugačku radionicu za sukanje konoplja, ćeranu. Užarijom su se bavili Bujanovčani starosedeoci njih su zvali sukači. Jedna petina atara bujanovačkog polja bilo je zasađeno konopljem. Bujanovac  je postao centar za prodaju užadi i konoplja. Iz  cele oblasti  se donosi na bujanovačku pijacu i  preko cele godine prodaje se pazarnim danom.

Pored konopljom, u Bujanovcu se mnogo trgovalo i  stokom. Na prodaju su u Bujanovac donosili stoku iz svih sela Preševske i Gnjilanske kaze. Stoku su kupovali poznati trnovački i preševski trgovci, Arnauti. Kupljenu stoku u Bujanovcu prodavali su u Velesu i Prilepu. Pojedini trnovački trgovci, Velija Jonuzagin i Dali Salihu Krivolak stoku su vagonski izvozili u Solun! Bujanovac je u trgovini konopljom preteklo Vranje a u trgovini sitnom i krupnom stokom i žitom  „potuklo je varoš Gnjilane“ – beleži Hadživasiljević.

U Bujanovcu se, u odnosu na sve varoši oko njega, najviše prodavao špiritus. Odatle se raznosio po svim selima Preševske i Gnjilanske kaze sve do krivopalaničkih sela. Vodeničari iz cele bujanovačke okoline u njemu su nabavljali vodenično kamenje, koje se donosilo iz Mitrovice i Kratova. Više se prodavalo mitrovičko kamenje. U vreme velikih suša Trnovačka i druge reke na kojima su bile vodenice dešavalo se da presahnu, te je u Bujanovcu izgrađen jedan mali parni mlin. On je u godini meljao 3-4 meseca za vreme velikih suša i mrazeva.

Bujanovac su počeli da nastanjuju i zanatlije. Širila se i rasla bujanovačka čaršija. Gotovo svi zanati koji su bili potrebni meštanima jedne kasabe bili su zastupljeni u Bujanovcu. Čaršijom su se nizali dućani berbera, grnčara ,konduradžije,abadšije, terzije, tatlidžije (poslastičari),leblebidžije, kolari, kačari, opančari, potkivači, samardžije, bojadžije i  dr.   Od svih zanata najrazvijeniji je bio grnčarski zanat.

Nastavlja se

U narednom broju: BUJANOVAČKI MAJTORI NA GLASU!….