Nikola je od oca nasledio trgovinu. Školovan za trgovca, posao je vodio uspešnije od njega. Bio je čovek srednjeg rasta. Imao je visoko, filozofsko čelo, smeđe oči, gajtan veđe, negovano lice. Nosio je brkove. Kosa mu je rano opala. Jedan zub je izvadio u jesen 1915. godine, kada je pošao na Solunski front. Umro je sa svim ostalim zubima

Piše: Džahid Ramadani

BUJANOVAC, 12. februar 2016. – Najugledniji trgovac bujanovačke čaršije iz perioda između dva svetska rata bio je Nikola Manojlović (1884- 1970 ), sin Laze i Lenke Manojlović. Rođen 1884. godine u Bašinom selu kod Velesa, u Makedoniji. Porodica Manojlović, koja će se kasnije po imenu Nikolinog oca Laze prezivati Lazić, vodi poreklo sa Kosova. U selu Lipija –Lipovica na Kosovu Lazin deda Stanoja ubio je Turčina. Bojeći se osvete sklonio se u Bašino selo.

Trgovac Laza, kao napredan čovek, znajući značaj pismenosti i škole, sina Nikolu šalje na školovanje u Prizren gde Nikola završava Bogoslovsku školu. Potom ga šalje na dalje školovanje u Prokuplje, kod prijatelja oficira, gde završava trgovačku školu.

Kao trgovac, putujući po turskoj carevini i Srbiji, Lazi se dopao povoljan geografski položaj Bujanovaca, smešten između dve reke na ravnici, te je počeo da kupuje njive i vinograde. Kada je kupio kuću u Punčinoj mahali u Bujanovcu (sada ul. Petra Drapšina) porodicu je preselio iz Bašinog sela i za stalno se nastanio u Bujanovac.

To je bilo posle Berlinskog kongresa 1878. Godine, kada je srpsko-turska granica bila kod Ristivca. Iako je postojala granica, karaula i straža, Laza je voleo da odlazi u Vranje, što zbog trgovine a često puta i u provod. Snalazio se, podmitio bi graničare i prolazio granicu.

Budno je pratio previranja sa obe strane granice i unutar Srbije. Nije podnosio nasilje. Bio je protiv uvođenja prekih sudova. Kada je Narodna radikalna stranka 1883. godine pozvala narod u zaječarskom okrugu na bunu protiv vlade i kralja Milana Obrenovića, stao je na stranu pobunjenog naroda i priključio se  učesnicima Timočke bune.

Laza je bio dugovečan. Umro je 1940. godine u devedeset i prvoj godini života. Njegova supruga Lenka bila je dugovečnija, živela je duže od sto godina. Umrla je 1951.  Oboje su sahranjeni na Bujanovačkom groblju.

Nikola je od oca nasledio trgovinu. Školovan za trgovca, posao je vodio uspešnije od njega. Bio je čovek srednjeg rasta. Imao je visoko, filozofsko čelo, smeđe oči, gajtan veđe, negovano lice. Nosio je brkove. Kosa mu je rano opala. Jedan zub je izvadio u jesen 1915. godine, kada je pošao na Solunski front. Umro je sa svim ostalim zubima.

Bio je uvek elegantno obučen. Lepo mu je stajalo odelo sa prslukom i kravatom, a na glavi šešir. Nosio je džepni sahat “Zenit”, železnički sa zlatnim lancem u džepu od prsluka. Na jednom kraju bio je privezan sahat a drugi kraj lanca bio je na prvoj rupici prsluka. Sahat je imao dva poklopca. Na drugom poklopcu  imao je izgraviranu lokomotivu.

Na tereziji (vagi) je pošteno merio. Nikom nije zakidao. I kada je kuopvao i kada je prodavao nije se cenkao. Ljudima u nevolji bi pomagao. “Gazda Nikola što reče ne poreče” – govorili su o njemu ljudi  bujanovačke čaršije

„Deda Nikola je Bio je veoma radan i preduzimljiv. Mnogo je voleo unuke i prema njima bio darežljiv. Odrastao sam na njegovom krilu” -s poštovanjem i ljubavlju mi je o njemu govorio njegov unuk Bora Lazić.

Na tereziji (vagi) je pošteno merio. Nikom nije zakidao. I kada je kuopvao i kada je prodavao nije se cenkao. Ljudima u nevolji bi pomagao.

“Gazda Nikola što reče ne poreče” – govorili su o njemu ljudi  bujanovačke čaršije.

Kao trgovac počeo je trgovinom na malo. Njegova trgovinska radnja nalazila se u glavnoj ulici Bujanovca, gde je danas trg. Orjentaciono ispred ulaza u sud.

Lokal je bio veliki. U to vreme  jedini lokal sa betonskom pločom.  Drugi su tavane pravili drvenim gredama i trskom. Umesto fert grede i monte, koje se danas stvljaju za ploču, gazda Nikola je stavio šine od  železničke pruge.

“Po ovoj ploči može da ide voz”-  govorile su  komšije želeći da istaknu kako Nikola ne štedi  u armaturi i cement.

“Samo neka bude jako i dobro, pare ne žalim, neka ostane na čukun unuci!” -govorio je gazda Nikola.

Ali, čukun unucima nije ostalo. Najpre je, šezdesetih godina, kada se gradio sud, srušena radionica iza lokala, a kasnije, kada je pravljen trg, i sam lokal, sve ukupno blizu 300 kvadrata, su nacionalizovani. Tu se kasnije nalazila tekstilna radnja trgovinskog preduzeča “Napredak”. Poslovođa prodavnice je bio Hisen Salihu Cena iz Velikog Trnovca.

Prostor nad pločom služio je kao magaza za skladištiranje robe. Voleo ja gazda Nikola da mu dućan i magaza budu puni robe. Njegova fillozofija u trgovini je bila ”ako ima robe, ima i prometa”, te je čitav svoj kapital stavljao u opticaj ulažući u robu.

Vagoni južnog voća, ulja i druge robe propali su u dvorištu I u železničkim kompozicijama na putu iz Grčke.

Dan danas stari Bujanovčani pogrešno misle da Lazići imaju ćupove sa zlatom. Međutim, gazda Nikola nije bio srebroljubac pa da imetak pretvara u zlatnike i čuva ih u sanduku kao Kir Janja.

Deo novca u zlatnim apoenima početkom Drugog rata njegova supruga Roska sakrila je u zid kuće koja je sagrađena 1938. godine. Dok je porodica bila u zbegu, granata je pogodila Nikolinu kuću baš tu gde su bili sakriveni zlatnici. Rasprštali su se zlatnici, neko je u prolazu to video i  pokupio  sve. Ta Nikolina kuća, u kojoj i sada žive Lazići u to vreme bila je najveća i najlepča kuća u Bujanovcu.

Nikola Manojlović-Lazić, kao ugledan trgovac i častan čovek, “predvodio je delegaciju Bujanovčana na poklanjanje i pozdrav Veličanstvu” (D. Ostojić Mujo, Bujanovačke spke,1997.s.16), prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću, kada se ovaj vozom iz Skoplja vraćao za Beograd

Njegova radnja je bila dobro snabdevena. Prodavalo se sve: gas, zejtin, so, konditorski proizvodi, brašno, ekseri, sekire, lopate, motike, kose i drugo. Roba u radnji po rafovima bila je uredno poređana. Na jednoj strani prehrambena roba, na drugoj tekstil, na trećem mestu su bili predmeti od železa… Kako je trgovina na malo dobro išla, Nikola je počeo da se bavi i trgovinom na veliko.

Iz Soluna je uvozio južno voće, pomorandže, limun, maslenke. Iz Bugarske je od poznate firme za proizvodnju vina i alkoholnih pića “Vinprom” iz Sofije uvozio vino i alkohol koji se kod nas mnogo prodavao. Roba koja je prodavana na veliko nija ulazila u radnju, već se direktno isporučivala naručiocima (“Vnprom“ je u Sofiji imao šestospratnicu u svom vlasništvu i luksuznu vilu na ulazu u Sofiju, iz pravca Pirota. Jedan sin vlasnika „Vinproma“, kao ugledni ekonomista, bio je ministar za vreme vladavine Todora Živkova Bugarskom, te je uspeo da spase imovinu od nacionalizacije komunista. Nikolin unuk Bora Lazić i danas sa tom porodicom održava prijateljske odnose). Iz Leskovca, koji je bio mali Mančester nabavljao, je štofove.

Nikolina  sestra Rosanda-Rusa se udaje za Josifa Timića, trgovca iz Bujanovca. Dobri prijatelji udružuju se i postaju dobri ortaci. Sve bakalske radnje iz Bujanovca i okolnih sela snabdevale su se iz njihovih magaza. Ponedeonikom, kad je pijačni dan, na red su čekali da utovare robu seoski trgovci konjskim, volovskim  kolima, konjima i magarcima.

Po robu su dolazili vlasnici bakalnica sve do Leskovca. Otkako su počeli da rade na veliko prozvali su ih “grosisti”. Ortački posao Joska Timića sa Nikolom dobro je išao. Iznenada, razbolela se Nikolina sestra i umrla.  Posle njene smrti  suprug Josko Timić oženio se lepom Grkinjom Poliksenom. Pouzdano se ne zna da li je ta ženidba bila uzrok, ali ubrzo posle toga ortaci se razilaze.

Nikola Manojlović-Lazić, kao ugledan trgovac i častan čovek, “predvodio je delegaciju Bujanovčana na poklanjanje i pozdrav Veličanstvu” (D. Ostojić Mujo, Bujanovačke spke,1997.s.16), prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću, kada se ovaj vozom iz Skoplja vraćao za Beograd.

Voz je stao na železničkoj stanici Bujanovac. Kralj je izašao iz svečanog vagona, sišao niz stepenice, prišao Nikoli i rukovao se sa njim a narod je klicao “Živeo, živeo”!

Nikola je s radošću predstavljao “Bujanovčane, domaćine, junake sa Solunskog fronta, bankare”.

Iz Soluna je uvozio južno voće, pomorandže, limun, maslenke. Iz Bugarske je od poznate firme za proizvodnju vina i alkoholnih pića “Vinprom” iz Sofije uvozio vino i alkohol koji se kod nas mnogo prodavao. Roba koja je prodavana na veliko nija ulazila u radnju, već se direktno isporučivala naručiocima

U Bujanovcu se dugo pepričavalo kako je Nikola  još kao dete imao čast i  sreću da se sretne i sa kraljem Milanom Obrenovićem. Kada je njegovo veličanstvo kralj putovao za Kosovo, Bujanovčani  su izašli na  “gnjilansko mošče” da ga pozdrave, a Nikola mu je uručio cveće.

Brat Nikolin, Petar, poginuo je na solunskom frontu. Za sobom je ostavio sina Anđelka, koji je odrastao u Nikolinoj kući. Anđelko je postao fudbaler, odličan golman ali je veoma rano, u 28. godini života, umro.

Lazići su se oduvek odlikovali  uljudnošću i gospodstvom. Bili su gostoljubivi. Njihova je trpeza bila bogata. U prostranom podrumu bila je naređana burad puna raznih vrsta rakija i vina. Spira Lazić, Nikolin sin, je bio vrstan kulinar. Što god da pripremi prste da pojedeš. Njegovim specijalitetima sladili su se gosti ne samo iz Bujanovca, već iz Vranja  ,Leskovca. Skoplja, Sofije….

BELEŠKA O AUTORU: Džahid Ramadani, pesnik, publicista,  prevodilac ,dugo se bavi pisanjem na srpskom ,albanskom i turskom jeziku. Maja ove godine je objavio zbirku pesama na albanskm jeziku BUJANOCI KRENARIA IME-BUJANOVAC,MOJ PONOS. U svojim pesmama i proznim tekstovima sa puno ljubavi  i topline opisuje Bujanovac, njegove ljude i događaje. Iz njegovog bogatog opusa čitaćete u nastavcima o BUJANOVAČKOJ ČARŠIJI, znamenitim objektima u kojima se odvijao život ovog grada: Stara opština, Turska Škola, Srpska škola (sačuvana), Lekovitoj moći Bujanovačke-Karaman banje. O čuvenom Bilač hanu, o Škodrinoj kući u Starcu, o Albanskom ustanku u Vranjskom pašaluku… O najpoznatijim bujanovačkim trgovcima i zanatlijama koji su bili oličenje ovoga grada: Nikoli Laziću, Božinu Popoviću-Žiki Karči, Dimi Dodiću Baronu… .Prikupljaju se podaci o Josifu Timiću, Dinetu Timiću, Dajči Ćebapčiji, Mulla Hasanu,Mehmedu Čorovinji, Zejni Šoferu i dr.