Mlade Bilačlije su u njemu okusili prve kapi opojne rakije, i krišom se  u kasnim satima sarhoš (pijani) vraćali svojim kućama. Tu bi oni od retkih putnika čuli koju novost, novu pesmu ili anegdotu. Svraćajući u han putnici iz daleka prenosili su i donosili informacije  o događajima u   Stambolu i velikoj Turskoj carevini

Piše: Džahid Ramadani

BUJANOVAC, 11. april 2016. – Biljač han nije samo mesto gde se jedino moglo obezbediti prenoćište za umorne putnike. U njemu je bilo veoma živo. Pošto se nalazio na periferiji sela, on je još bio mesto zabave i zefka. Mlade Bilačlije su u njemu okusili prve kapi opojne rakije, i krišom se  u kasnim satima sarhoš (pijani) vraćali svojim kućama. Tu bi oni od retkih putnika čuli koju novost, novu pesmu ili anegdotu. Svraćajući u han putnici iz daleka prenosili su i donosili informacije  o događajima u   Stambolu i velikoj Turskoj carevini.

Po opisu Stojana Novakovića,  Biljač han je bio veoma star ali dobro očuvan. On ga naziva: „Spomenik srednjevekovnog života“.

“Samo konzervativni Turci po čemu su poznati i čuveni, mogli Biljač-han“ , zaključuje   Novaković.

Hrana koja se služila u hanu i danas se sprema u Biljači

Pored hana o kome je dosad bilo reči, u literaturi se pominje i Novi Biljač- han. O njemu, na žalost, nema podrobnijih istorijskih, literarnih i ma kakvih drugih podataka.

Zgrada koja je data na slici nalazila se sa leve strane puta kada se od česme u centru sela ide prema džamiji. Zgrada je, međutim, menjala namenu prilagođavajući se potrebama vremena i meštana. Po kazivanju i sećanju najstarijih Biljačana, ta zgrada je nekada bila kafana.

Potom je u n joj nezaboravni učitelj Ali efendija na drugom spratu učio mlade Biljačlije  prvim slovima arapske azbuke (elif) ,dove (molitve Bogu) iz Kurana i matematiku.To ukazuje da je ta zgrada  nekada bila škola i da su Biljačlije veoma rano pridavali značaj školi i znanju.

Iza srušenog Biljač hana  ostale su priče i anegdote i po koji zapis o njemu. Hanovi su, pomeranjem srpsko-turske  kod Ristovca  posle 1878.godine, počeli polako da propadaju. Izgradnjom železničke pruge koja će pokraj Biljače  proći 1888. godine, transport robe mahom prelazi na železnicu

Kasnije, posle Drugog savetskog rata, u toj zgradi su zanatsku delatnost (stolarsku) u prizemlju  obavljali čuveni majstori  u Preševskoj Kazi- Usta Idriz i Nazmi Čakr, obojica rođeni Biljačlije. Zgrada je bila vlasništvo braće Jakuba i Nijazije Nalbana. Verovatno su je oni kupili od Baba Aguša. Kemal, sin Jakuba Nalbana, koji je bio poslednji vlasnik, srušio je nainteresantniju zgradu u Biljači koja je mestu davala obeležje orjentalnog i na njenom mestu izgradio novu.

Iza srušenog Biljač hana  ostale su priče i anegdote i po koji zapis o njemu. Hanovi su, pomeranjem srpsko-turske  kod Ristovca  posle 1878.godine, počeli polako da propadaju. Izgradnjom železničke pruge koja će pokraj Biljače  proći 1888. godine, transport robe mahom prelazi na železnicu. Hanovi neumitno počinju da gube svoju vrednost. Pouzdano se ne zna do kada je radio Biljač –han. Danas nema ni traga od hana . Pominje se samo česma  i taj lokalitet se i danas zove “Han çeşmesi” (Hanska česma) , na osnovu koga se može bliže odrediti mesto gde je nekada bio nadaleko čuveni Biljač – han.

BILJAČKE DEVOJKE

O lepoti, eleganciji (marifetluku), umešnim i veštim, zlatnim rukama biljačkih devojaka, mnogo se pripovedalo i pripoveda. Svaka majka za  sina želi najlepšu,  najvredniju devojku. Jedna uzorna  domaćica iz moravičkih sela, u čijoj kući je bilo sve na svome mestu i sve sijalo od čistoće, čuje za dilber devojku iz Biljače.

Žarka joj je želja bila da je uizme za sina. Pošalje provodadžije da je prose. Lepu devojku i od roda dobra prose sa svih strana. Jednog dana  uda se u Skplje. Od bola i jada što ona nije uspela da devojku iz Biljače za sina uzme, razbole se.

Nigde je nije bolelo. Al snaga je iz dana u dan sve više izdavala. Vazda je bolna ležala. Doveli su joj lekare. No ni lekari nisu mogli da otkriju od koje  bolesti boluje  lek da joj nađu. Za kratko vreme je umrla. O sagorevanju duše za  Biljačko devojče, napisao stihovima, na turskom jeziku i prepevao na srpski:

Gezerım, ararım,         –              Hodam,vazda tragam,

Ogluma kız bakarım,         –    Devojku za sina biram,

Bilsam ki Bilaç               –              Da znam da Bilačku

Kızı almam                      –              Devojku ne će uzmem,

Tuz gibi patlarım!      –              Ko sol ima da  puknem!

 (Nastaviće se)

BELEŠKA O AUTORU: Džahid Ramadani, pesnik, publicista,  prevodilac ,dugo se bavi pisanjem na srpskom ,albanskom i turskom jeziku. Maja ove godine je objavio zbirku pesama na albanskm jeziku BUJANOCI KRENARIA IME-BUJANOVAC,MOJ PONOS. U svojim pesmama i proznim tekstovima sa puno ljubavi  i topline opisuje Bujanovac, njegove ljude i događaje. Iz njegovog bogatog opusa čitaćete u nastavcima o BUJANOVAČKOJ ČARŠIJI, znamenitim objektima u kojima se odvijao život ovog grada: Stara opština, Turska Škola, Srpska škola (sačuvana), Lekovitoj moći Bujanovačke-Karaman banje. O čuvenom Bilač hanu, o Škodrinoj kući u Starcu, o Albanskom ustanku u Vranjskom pašaluku… O najpoznatijim bujanovačkim trgovcima i zanatlijama koji su bili oličenje ovoga grada: Nikoli Laziću, Božinu Popoviću-Žiki Karči, Dimi Dodiću Baronu… .Prikupljaju se podaci o Josifu Timiću, Dinetu Timiću, Dajči Ćebapčiji, Mulla Hasanu,Mehmedu Čorovinji, Zejni Šoferu i dr.