Krenuli smo na pozorišnu predstavu u Vranje, na diplomsku predstavu mladog glumca Mihajla Stojkovića. Ispred Vranja, sam usplahiren, sin nas je pozvao i sasvim normalno obavestio da mu je mobilni telefon ostao na krovu automobila kojim smo pošli. Kaže, zaboravio ga dok je iza kuće igrao tenis. Dečija posla, sve je slučajno, lako i moguće za njih. Zaustavili sme se u desnoj traci, kako bi  izašla da vidim da  li je nekim čudom još na krovu. Naravno, telefona nije bilo. Do Vranja  je bilo turbulentno. Kao svaki južnjak, moj suprug je krenuo sa repertoarom poznatih psovki  koje u takvoj ili sličnoj situaciji, uz nerviranje nekako normalno idu.

Stigosmo u Vranje u lepom raspoloženju, baš za predstavu, onako opušteni, raspoloženi, nasmejani, bez nervoze (od besa crveni u licu)… Dok predstava nije počela bila sam stalno na telefonskoj vezi sa sinom i ćerkom, jer je  tata bio nervozan i nije mogao da priča. U toku predstave su  zvali, ređali su se sin, ćerka, svekrva, svekar… Sin je tražio telefon po dvorištu, biciklom je krenuo trasom kojom smo i mi prošli.

Da ne dužim, pred kraj predstave stigla je poruka od dece da je telefon pronađen. Obavestili su me da je telefon pronašao neki mladić i da nas čeka na klupi ispred Osnovnog suda u Vranju. Krenula sam odmah prema mestu gde me je mladić čekao, jer sam se prethodno čula sa njim. Suprug je ostao da se izvini domaćinima, jer smo bili pozvani na koktel posle predstave.

 Upoznali smo se sa trojicom mladića koji su iz Beograda, Velike Plane, Žitorađa,  rade ovde na železnici. Objašnjavaju kako su na našim kolima, parkiranim u centru Vranja, videli telefon bezbedno uglavljen između brisača i zadnjeg automobilskog stakla. Rekonstruisali smo događaj i shvatili da je telefon divnim čudom samo skliznuo niz krov i ostao na brisaču od Bujanovca do Vranja. Kad je to preživeo, nekako je bilo sasvim logično da ga pronađe neko pošten.

Kao što red i nalaže, častili smo ih i vratili se u pozorište.