fbpx

Miroslav Veličković, Seoski Pesnik: Kako sam pobedio leukemiju

BUJANOVAC, 3. februar 2018. – Kažu da bolest ne bira, ali je ipak izabrala Miroslava Veličkovića, rodom iz Oslara, a podstanara u Levosoju.

Dečak od 14 godina te 2002, vesele naravi, skrome i poštene duše, imao je tu „čast“ da baš njega leukemija uzme pod svoje.

Jurnjavu za loptom, zamenile su jurnjave iz bolnice u bolnicu.

Školska klupa, u kojoj Miroslav beše među najboljim učenicima, rekla mu je doviđenja, a dobrodošlicu mu požela bolnička postelja.

Osim borbe sa besparicom, koju su Miroslav i njegova porodica vodili, od tog trenutka počinju i borbu za  život. I tako tri naredne godine, na Dečijoj internoj klinici u Nišu i u beogradskoj Tiršovoj.

Za Bujanovačke se seća kako se osećao kada je saznao da boluje:

  • U početku su od mene krili koja je bolest u pitanju, ali kako sam imao četrnaest godina, bio sam svestan šta mi se dešava i shvatio sam da je leukemija upitanju. Osećao sam se nemoćno, slomljeno, razočarano i tužno. Nemoćno, jer danima sam gledao majku kako plače, a ja ne mogu da pomognem ni njoj , ni sebi. Slomljeno, jer u samo jedan treptaj oka, ceo život mi se srušio.  Razočarano, jer od snova i želja iz detinjstva koje sam imao, morao sam da odustanem. Tužno, jer činjenica da svakog trenutka možeš da umreš i nije baš za radovanje.

Priznaje da ni najvećem dušmaninu ne bi poželeo da se razboli od leukemije. „Jer to nije bolest, to je pakao na zemlji“.

  • Hemoterapije, opadanje kose, vađenje koštane srži, zatim vađenje krvi, infuzije i sve to na živo bez anestezije. Bolovi su teški, preteški, jer bolest uzima maha, a ti fizički sve slabiji i slabiji, prikovan za bolničku postelju, nemaš snage ni da namigneš, a kamo li zauzmeš gard i boriš se.
  • Nemaš kome da se ispričaš svoje jadi, gledaš majku kako plače, jer njoj je teže nego tebi, spava u dečijem krevecu , drugovi iz škole te ne zovu da te pitaju kako si. Jedino Miloš Milosavljević iz Levosoja i njegova porodica su mi pružili svu podršku.Dok sam živ sam im večno dužan. O psihičkom stanju i da ne pričam, seća se Miroslav.

Tužan, svoje se senke plašio i bledog lica u ogledalu. Na korak do smrti sa 14 godina.

  • Borba za novi uzdah, novi treptaj oka, novi sekund života postaje svakodnevnica. Mnoge noći neprespavane, mnogi dani provedeni u iščekivanju boljeg sutra.

Priznaje da je pomišljao da odustane od borbe i prekrati muke.

  • O samoubistvu sam razmišljao samo jednom i nikada više!

Bio je početak maja 2003, približavao se 20. maj, njegov rođendan, jedan od nekoliko koje je slavio u Bolnici.

  • Moje odelenje iz škole uskoro slavi matursko, bol me kida, nemam snage ni dobro jutro da izustim medicinskom osoblju. Skok sa četvrtog sprata bi me lišio svakog bola, ali i života, a ja nisam želeo da život moj stane, već da bol stane. Ipak, pobedio sam, jer nisam odustao od borbe. Pobedio sam jer sam umesto opela izabrao da slavim preživljenje. Pobedio sam, jer sam verovao u Boga, a on sigurno ima razlog zašto me je ostavio u životu i dao mi drugu šansu.

Svima koji preživljavaju muke kroz koje je i on prošao, poručuje da nikada ne odustanu, da bolesti pokažu zube.

  • Ne dozvolite joj da vas uzme pod svoje. Oboriće vas u postelju, uzeće vam snagu, častiće vas bolom i suzama, ali vi joj pokažite da se ne plašite, hrabri nikada ne gube. Kosa će ponovo izrasti, osmeh će sa lica najuriti bledilo, opet ćete čvrsto stajati na svojim nogama, ali predhodno morate da izdžite tonu bola i more suza. Pobedio sam jer sam želeo da živim. Pobedićete i vi.

Život posle leukemije je njegov drugi život. Ozdravio je, ali borba nije prestala.

  • Remisija je prošla, bolest se nije povratila i smatram se izlečenim. Težak je život, jer si ograničen po pitanju mnogih stvari.Ne smeš ovo, ne smeš ono. Najteže mi je što nisam služio vosjku i što nisam završio školu koju sam hteo. Ljudi te gledaju sa sažaljenjem, tretirajute ko da si nesposoban. Po izlaaku iz bolnice su me i izbegavali. Snovi i želje iz detinjstva mi se nisu niti će se ostvariti, ali sam živ i zdrav i time se zadovoljavam. Borba traje, trajaće i dalje. Nema predaje. Lako je otići pod voz, skočiti sa mosta. Ja sam odlučio da se borim. Živ sam, pobedio sam, a mnogi nažalost nisu.

Sebe je pronašao u poeziji i pisanju, a na društvenim mrežama i u javnosti poznat je kao Seoski Pesnik.

  • Da, već tri godine pišem pesme, želje, čestitke, namenske tekstove, epitafe, reklame za firme, itd… S obzirom da sam sa sela, logično je da budem Seoski Pesnik, i tako sam sebe prozvao. Kad već para nemam da izdam knjigu, društvene mreže mi dobro dođu da tu plasiram svoj rad.

Ali, ni to nije lako jer Miroslav kod kuće nema osnovna sredstva za rad, kompjuter i internet, a sa 29 godina nema ni posao.

  • Da bih pisao, idem u igraonice kod porodice Milosavljević u Levosoju i porodice Stanković u njihovu igraonicu „Grga“ u Bujanovcu. Nudio mi jedan čovek da mi kupi kompjuter i plati internet, ali da pišem o čemu on hoće. Nisam pristao na to. Nikome kome sam do sad pisao pesme nisam naplatio, a da pritom vreme u igraonicama plaćam iz svog džepa. Mnogi mi u zamenu za pesmu nude sok, čokolade, ja im napišem, a oni ni to ne kupe. Naravno, bilo je i onih koji koji su me ispoštovali na drugi način, mimo ovih čokolada, sokova, itd… U Pomenutim igraonicama svi me znaju i rado sam viđen gost, tako da mi i daju veresiju. Oni su zaslužni što moja pesnička karijera traje. Zahvalan sam im što mi uvek izlaze u susret i pravi su mi prijatelji.

Posebno izdvaja one koji cene njegovo delo:

  • Nejveću čast mi je ukazala jedna porodica iz Vranja, koja je izrazila želju da napišem stihove za nadgrobni spomenik jednog njihovog pokojnog člana porodice. Takođe rođena sestra poginulog pripapnika Žandarmerije Stevana Sinđelića me lično kontaktirala i zamolila da napišem neku pesmu o njenom bratu.

Napisao je, kaže, preko dvesta namenskih tekstova za svoje poznanike, pregršt pesama, stihova, o ljubavi, prijateljstvu, alkoholu, kocki, životu., nekoliko nekoliko patriotskih pesama.

  • A počeo sam pisajući za o Fudbalskom klubu Levosoje, zatim su se redom ređali timovi BSK, ZUFO, DINAMO VRANjE. Naravno da mi je želja da izdam knjigu, ali ako već ne uspem da je izdam, ostaju mi ove do sad napisane pa mogu njih da odštampam makar u jednom primerku.

Tek kad je otkrio dar za pisanje, shvatio je zašto je pobedio Leukemiju i zašto ga je Bog ostavio u životu.

  • Bog je odlučio da budem pesnik. Hvala mu na tome, ali veliku žrtvu sam podneo i skupo platio taj dar.

PESMA o Milanu Stanojkoviću Zolhanu iz Levosoja, članu MMA kluba Gladijator iz Vranja

Dok u parku klinci loptu šutiraju, vojnici u stroj marširaju,

 ja šake sklapam u pesnice i znojem umivam lice.

Šaku lekova, zamenjuju sto sklekova.

Telo sam svoje na žestoke treninge navukao, da se sutra ne bi obrukao.

Da olako pod ne poljubim i meč izgubim, pripremam taktiku, plan kujem,

jer među pobednicima želim svoje ime da čujem.

Nijedan šampion preko noći ne niče, on mora mnogo toga da se odriče.

Možda ću u borbi na kolenima pasti, ali se neću odreći časti.

Samo oni koji časno stisnu zube, na kraju medalju ljube.

Kukavice i slabići nikada pehar neće dići.

Himnu pevam glasno, zastavu ljubim strasno.

Trener me tapše po ramena, u grudima srce jače od kamena.

Nisam uplašen, i pre nego što sa protivnikom pesnice ukrstim red je da se prekrstim.

Borba ume da kida do srži, al uz Božiju pomoć sve se izdrži.

U ringu se brzo prelazi sa reči na dela, dobijam udarac posred čela.

Lice moje krvari, izdrži čujem viču drugari.

Protivnik mi je na grudima, ne mogu da ga pomeriti, a ne smem da izneveriti, trenera, prijatelje, braću, zato sve od sebe daću.

ZOLHAN, ZOLHAN, ZOLHAN, sa tribina čuje se glasno, dok ja borim se časno.

Čujem i trenera, koji viče diži se, a znam da poraz bliži se.

Sve od sebe dao sam, ali muški pao sam.

Izgubio sam bitku, ali ne i rat, još jedna medalja kiti moj vrat.

Pobeda mi je ovaj put za malo izmakla i u dušu takla, ali Gladijator nijedan ne plače, treniraću još jače.

Trener moj, pametne savete zboriće, jednog dana ZOLHAN sve pokoriće.

 

 




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *