Danas, Miljazimov brat u Bujanovcu ima pekaru, a od pre četiri godine, jedan od braće Gegulaj  otvorio je pekaru u Vranju.

Miljazim sa suprugom Sadom važi za velikog humnaistu, ali oni o tome nerado pričaju.

Kako se pekarska radnja nalazi u blizini prostorija gde borave deca iz Udruženja za pomoć nedovoljno mentalno razvijenim osobama, počelo je da se da se rađa neobično prijateljstvo, između ovog Albanca i bolesne dece.

– Iz Udruženja za pomoć nedovoljno mentalno razvijenim osobama zatražili su pomoć, da im nekako pomognemo.

U pekari smo odlučili da za njih svakog dana obezbeđujemo užinu.

Nekada je to burek, sledeći put kifle, rol viršle, slane i slatke pite…

Imam troje dece i oni se igraju sa decom iz Udruženja, postali smo veliki prijatelji.

Od dece iz Udruženja za Novu godinu svaki put dobijem čestitku napisanu na albanskom jeziku, sa najlepšim željama za mene i moju porodicu.

Osmesi bolesne dece, njihova iskrena radost, za mene su najvećea nagrada – dodaje Miljazim.

On je jedan od retkih Albanaca koji u Vranju ima svoj posao.

Kaže da do sada nije imao nikakvih problema, a naročito ne na nacionalnoj osnovi.

– Otac je iz Prizrena i uvek nas je vaspitavao da postoje samo dobri i loši ljudi i da ih tako delimo, a ne po naciji, veri ili rasi.

Ovde imam veliki broj mušterija, svi su zadovoljni.

Imam veliki broj prijatelja u Vranju, a među zaposlenima  Srbe i Albance.

Albanci putuju iz Bujanovca, a Srbi su iz Vranja i Vranjske Banje.

Treba svakom pomoći ako si u mogućnosti, jer  to je divan osećaj.

Mislim da ne radim ništa posebno pomažući drugima, kao i da svaki čovek ima u sebi potrebu da učini nešto dobro – poručuje Miljazim.