Gde god nađeš zgodno mesto: Prolaz između Doma kulture i Škole Sveti Sava

BUJANOVAC, 28. februar 2019. – „Jelo me je, a koga pa nije“, opisao je svojevremeno cenjeni kolega situaciju u kojoj se, makar jednom u životu, našao svako od nas.

Ili, što rekao jedan mudri Bujanovčanin: „J…ti čoveka kad mu g…ca komanduje“.

Na ulici, utakmici, u bioskopu, pozorištu, na sastanku, u autobusu, u svakoj mogućoj situaciji po Marfijevom zakonu uvek, ali uvek daleko od miline vlastitog toaleta već usred gradske vreve kada sekunda traje ko svetlosna godina, a na vidiku nigde makar skrivenog žbuna, kafića ili javnog toaleta.

Iako smo kao deca bili ubeđeni da samo učiteljica i drug Tito ne piške i ne kake, ispostavilo se da to nije tačno, pa je tako i mnogi pesnik opevao nedaću kad prizorti u nedoba, sa egzaltirajućom poentom kad se rešite bede („Naivna je patnja svaka…“).

Javni i uopšte toaleti poprište su i poetsko-muzičkih ljubavnih drama („Dva dinara druže“), što samo ističe njihov značaj ne samo u praktičnom smislu, a stroga, danas zaboravljena institucija Baba Sere imala je ključnu ulogu u introspekciji glavnog junaka filma Mi nismo anđeli. 

Konačno, da pomenemo i frazu da tamo i car ide peške, ali samo u funkciji isticanja važnosti klozeta.

Šta, dakle, činiti kada vas nevolja sustigne negde u centru Bujanovca gde obično vri od naroda, a jedini javni toalet (WC, klozet, ćenifa) kod pijace stoji zatvoren duže od 10 godina?

Mnogi snalažljivi Bujanovčanin u takvoj situaciji kao alternativu koristi prolaz između Doma kulture i Škole Sveti Sava, pa ovaj prostor, iako osvetljen i uprkos svim naporima nadležnih da ga srede i dovedu u red pre liči na nekakvu fekalnu stanicu nego na mesto u centru grada kojim dnevno prođe na stotine ljudi, a u ovom kontekstu valja spomenuti i park, kao i ulaze u stambene zgrade u centru.

Ono, nevaspitanje, kao i fiziologija, spadaju u stečeni refleks pa teško da će se narod ovdašnji odreći navike olakšavanja po javnim mestima sve i da se napravi pedeset javnih klozeta.

Čovek koji nam se predstavio kao Dragan kaže da je bio poslednji službenik javnog toaleta kod pijace koji je, kada se otvorio pre nekoliko decenija, predstavljao svojevrsnu atrakciju i bio simbol progresa i modernog sveta kome smo verovali da težimo, pa su ljudi znatiželjno ulazili unutra čak i kad im se nije išlo poradi sebe .

–Ja sam negde do 2007/8 držao javni WC nekoliko godina. Dali su mi iz Komunalca da ga održavam, i da zaradim neki dinar. Ali, slaba fajda. Bujanovčani ne vole da plaćaju usluge toaleta kao ljudi u drugim gradovima gde je normalno da platiš vršenje nužde. Ne, ovde samo utrče, završe posao i pobegnu. Nije išlo pa sam zatvorio, seća se Dragan.

Na pitanje šta je sada unutra, odgovara da Komunalac sad tu drži metle i slično oruđe za rad, što donekle ukazuje u čijem je resoru ova ustanova.

Na pravu namenu prostora asocira samo „W“ na zidu

Tehnički direktor JP Komunalac Ilir Taipi, sa svoje strane, objašnjava da javni WC nije u nadležnosti ove firme:

„Tačno je, tim objektom smo mi upravljali, ali sada nije u našoj nadležnosti i zaista ne znam zašto ne radi. Treba da pitate u Direkciji, to je sada njihovo“, tvrdi Taipi.

Direkcija se kao takva raspala, zaposlene su podelili Komunalac i Opština, odnosno Odeljenje za razvoj i investicije čiji načelnik Enver Ramadani poriče svaku nadležnost nad javnim gradskim toaletom:

–Ovo je odeljenje za investicije, kakve mi veze imamo sa stvarima vezanim za kanalizaciju i fekalije, to je u resoru Komunalca, kaže Ramadani za Bujanovačke.

I dok se javni WC, na čiju namenu ukazuje samo „W“ ispisano masnom farbom na zidu kraj zakatančenih vrata ponovo ne otvori, ako uopšte do toga i dođe, građanima ostaje da snebivaju:

–Kako se snalazimo? Otkud znam, malo trpimo, kad više ne može onda uđemo tu u neki lokal, priznaje prodavac na pijaci.

Bujanovčani sa kojima smo razgovarali kažu da ako ih nevolja zadesi na ulici onda uđu u neki kafić da se olakšaju, a sva je sreća što se ovde manje više svi znamo pa nema neprijatnosti ili moranja da se nešto i naruči:

–Lako je ovde, ali jednom sam u Knez Mihajlovoj morao da popijem kafu od 200 dinara!, smeje se sagovornik.