Košare, naša priča: Laže onaj ko kaže da se ne plaši

Kažu da su pripadnici 63. padobranske obučeni tako da poštuju neprijatelja. Naši sagovornici ističu da su i pripadnici OVK bili odlično obučeni i opremljeni. Nikada ih nisu omalovažili, a to prema albanskom narodu, dodaju, ne čine ni sada: „I tamo nekog je rodila majka, on je došao da se bori za svoje ideale, a mi za svoje. Zato mi je najjezivije bilo kad čujem ljudske krike u noći, bez obzira sa koje strane. A često se nije znalo u onoj šumi gde smo mi a gde oni, i pored odlične radio veze i uigranosti

Naslovna strana Vranjskih

BUJANOVAC, VRANJE, 9. april 2019.Dejan Ivanović i Petar Stefanović, Vranjanci, pripadnici rezervnog sastava 63. Padobranske brigade Vojske Srbije, pre dve godine govorili su za nedeljnik Vranjske o svojim iskustvima sa karaule Košare ratne 1999. Razgovor je vodio Nikola Lazić, tada glavni urednik Vranjskih, a uz neznatna skraćivanja prenosimo njihovu ispovest tačno 20 godina (9. april 1999.) od bitke za Košare

Priča oko Košara godinama je eksploatisana u domaćim medijima, često preko granice dobrog ukusa. Dejan, poznatiji u gradu kao Jova, i Pera kažu da Košare nije samo karaula koja se kao „vezivno tkivo“ provlači kroz svaku priču rata na Kosovu.

„Karaulu je gradio Tito Albancima u inat, da vide gde smo u odnosu na njih. Inače ona ne predstavlja nikakvu značajnu stratešku tačku, naprotiv. Sagrađena je tako da bude lak plen prilikom agresije, što se i ispostavilo 1999, kažu naši sagovornici na početku priče.

Žele da istaknu još jednu važnu stvar – držanje mladih remaca, golobradih dvadesetogodišnjaka, redovne vojske koju je rat zatekao na karauli i oko nje bez opreme, otrcanih uniformi i adekvatnog naoružanja:

„Ta deca su pravi vukovi, najveći ratni junaci. Kako su se samo hrabro držali, napušteni od svih, ostali su sa nama do kraja“, kažu Stefanović i Ivanović.

Nisu u region Košara, dodaju, otišli da spasavaju mladu vojsku, kako se ponegde čuje, već da stabilizuju graničnu liniju sa Albanijom koju su zauzeli borci OVK, u čemu su i uspeli:

„To što 63. padobranska osvoji to ostaje, nema povlačenja. I kote koje smo tada zauzeli smo sačuvali do kraja rata. Kosovo i Metohiju nismo izgubili na oružju nego na papiru svedoče naši sagovornici.

Obojica su devedesetih postali pripadnici 63. Padobranske kao redovni vojnici, a sa svojom brigadom su, kažu, kasnije prošli sva ratišta bivše Jugoslavije.

Tako su i na Kosovo, objašnjava Ivanović, otišli kako bi „branili svoju državu, narod i veru“. Njega su iz brigade telefonom pozvali uoči početka bombardovanja 24. marta te 99. Nije se ni za trenutak dvoumio, iako mu je sin u to vreme imao tek šest meseci:

„Javio sam se u okolinu Niša,  gde smo bili dislocirani sa niškog aerodroma. Tu smo ostali desetak dana da se spremimo, a odatle u jedno selu blizu manastira Dečani, u nekadašnje dečije odmaralite. I tu boravimo kratko, pa odlazimo u Juničke planine, blizu albanske granice“, seća se Ivanović.

„U 63. nema dobrovoljaca iz ostalih jedinica. U brigadi smo samo mi, pripadnici 63“, nadovezuje se Stefanović.

Tu blizu granice napravljena je baza i u njoj se stacioniralo možda šezdesetak pripadnika brigade, podeljenih u nekoliko timova od po najviše 15 vojnika, vrhunski pripremljenih i opremljenih.

Njihov zadatak bio je da povrate važne kote duž granice i da kasnije čuvaju taj položaj. Iz baze se, pod punom opremom teškom pedesetak kilograma, odlazilo na teren gde se ostajalo i po nedelju dana.

Sećaju se da tako težak teren nisu videli-planina obrasla bukovom šumom koja se osvaja milimetar po milimetar. Neprijatelja mnogo- OVK pomognut NATO bombarderima i plaćenicima, surova klima, kiša…

„Dešavalo se da se nas dvojica nalazimo na dvadesetak metara jedan od drugog, a da se danima ne vidimo. Ujutru su vojnici buncali od hladnoće, nekontrolisano drhtali“, svedoče.

Ljudi, dodaju, samo znaju za karaulu Košare, koja je zauzeta još na početku rata. Na njoj je bila redovna vojska:

„Oko hiljadu pripadnika OVK upalo je na karaulu sa brda Maja glava, koja se nalazi na albanskoj strani. Okolina karaule bila je minirana, pa su prvo pustili stoku preko minskog polja, posle čega su je brzo zauzeli. Sve se to dešava u ranu zoru kada je na karauli bilo 70 naših vojnika, uglavnom mlade redovne vojske. Pružali su junački otpor, a ko nije poginuo povukao se“ – govori Stefanović.

Ono što je bilo mnogo važnije, osim karaule OVK je zauzeo i vrh Rasa Košare na teritoriji Srbije, odnosnosno Kosova, sa koga se vidi cela Metohija, izuzetno važan strateški položaj.

„Naš zadatak bio je da povratimo kote na ovoj planini i da stabilizujemo liniju prema Albaniji“.

Ta planina je, nastavljaju sagovornici, bila glavna strateška tačka Metohije.

„Odozgo, sa svojih položaja, mogli su i kamenjem da nas gađaju, nije im bilo potrebno oružje“ – slikovit je Petar.

Planina se osvajala centimetar po centimetar. Dešavalo se da po ceo dan sede u skloništu, ali kad bi se osvojilo neko uporište OVK, povlačili bi se u bazu a za njima su dolazile sveže snage da čuvaju i obezbede zauzeto.

„Išli smo tamo gde je najpotrebnije i do kraja rata jedino nismo osvojili kotu na vrhu planine“.

Kažu da su pripadnici 63. padobranske obučeni tako da poštuju neprijatelja. Naši sagovornici ističu da su i pripadnici OVK bili odlično obučeni i opremljeni. Nikada ih nisu omalovažili, a to prema albanskom narodu ne čine ni sada:

„I tamo nekog je rodila majka, on je došao da se bori za svoje ideale, a mi za svoje. Zato mi je najjezivije bilo kad čujem ljudske krike u noći, bez obzira sa koje strane. A često se nije znalo u onoj šumi gde smo mi a gde oni, i pored odlične radio veze i uigranosti“ – svedoči Dejan.

POVERENjE

Zbog toga je, naglašavaju obojica, najvažnije poverenje u saborca jer glavu čuva saznanje da je pored tebe neko kome veruješ:

„Uvek, u svakom momentu, mi znamo ko nam je sa leve i desne strane, ko ispred a ko iza. U onoj šumi, u mraku, kad primetiš da nekoga nema na svom mestu, znaš da postoji problem. Nikada nismo ostavili mrtvog ili ranjenog druga“.

Petar se seća kako je satima kroz šumu nizbrdo izvlačio ranjenika:

„Moja oprema pedeset kila, toliko i njegova, pa plus moja i njegova težina. Nije realno da se toliki teret povuče, ali u toj situaciji radi adrenalin, dobiješ neku snagu, ta vera i odanost teraju te dalje“ – priča Petar.

Naglašavaju da se rat u kome su učestvovali uživo mnogo razlikuje od sličnih scena na filmu. Najbliže protivniku našli su se na dvadesetak metara oči u oči.

„Ko kaže da se ne plaši, da ga nije strah, taj laže“ – tvrdi Dejan.

Taj strah je zapravo racionalan i bez njega je teško preživeti. Taj strah te tera da radiš ono za šta si obučen. Doživeli su da im bombe i meci lete preko glave, gledali kako pogađaju drugove pored njih:

„Sećam se da sam u zaklonu taman pojeo mesni narezak i spremao se da zapalim cigaretu, kad je metak pogodio u nogu saborca pored mene. Dešavalo se da ne znamo gde se tačno nalazimo, zbog magle, kiše a često i niskih oblaka, strašno jer ne znaš odakle da se braniš, odakle je došao hitac“ – seća se Ivanović.

Padobranska brigada osim po obučenosti svojih pripadnika, poznata je i po savršenoj organizaciji:

„U pozadini je naša logistička podrška. Nema šanse da se desi da na terenu ostaneš bez cigareta, a kamo li bez municije. Disciplina vrhunska. Po dolasku sa terena u bazu obavezno je brijanje svaki dan. Ali zato nam ništa nije nedostajalo, ni u bazi ni na terenu, ne može da se desi na nešto fali“.

Dok ovo pričaju, sagovornicima se vraća sećanje na mladu vojsku sa karaule u poderanim i neuslovnim uniformama.

„I tako neopremljeni herojski su se borili. A nas su gledali kao na vanzemaljce. Nama sa iskustvom je lakše. Znaš da napraviš sklonište, da se sakriješ iza oborenog stabla koja su tamo ogromna, trojica ne mogu da ga obuhvate. A ta deca bila su prepuštena sebi“.

Dodaju da su otišli da se bore za državu, ali naglašavaju da kad si na ratnom terenu onda se prvo boriš za prijatelja do tebe jer znaš da ćeš tako i ti da sačuvaš glavu.

Njihova grupa vratila se u okolinu Niša neposredno pre kraja bombardovanja, pošto je uradila 90 odsto zacrtanih zadataka. Potpisivanje primirja ih je sačekalo tamo:

„Na pušku ni jedan metar zemlje od one koju smo nas dvojica sa saborcima osvojili nije izgubljen, a primirje je u meni izazvalo dvostruka osećanja. S jedne strane drago ti je što ćeš da vidiš porodicu, sina koji je imao šest meseci, a s druge ti žao što zadatk nije obavljen do kraja“ – priča Ivanović.

Govore trezveno, bez patriotskog „patosa“, ne upliću ideologuiju i politiku. Kažu da nemaju ratne traume, ali zato imaju zdravstvene probleme:

Nije lako kad si nedelju dana u uniformi, koja se na tebi suši“, objašnjava Petar.

Jova kaže da mu se posle rata naglo pogoršao vid i da je dobio vene na nogama.

„Nekoliko mojih ratnih drugova nije moglo da ima decu. Ne tvrdim da je to posledica terena, ali kad se samo setim kasetnih bombi kojima su nas odozgo gađali svake noći…“, dodaje.

Žao im je što nigde u Srbije ni jedna ulica, trg ili makar sokak nisu poneli ime heroja sa Košara, ili što nigde nema spomenika posvećenog žrtvama.

„Čuli smo da postoji inicijativa da se negde napravi spomenik svima koji su dali živote u tom ratu. Ovim putem želimo da podržimo tu ideju, sa posebnom željom da taj spomenik pre svega bude posvećen mladim vojnicima“, poručuju.

KRVAVA BITKA Na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999, u 03.00 počela je masovna artiljeriska vatra sa albanske strane u pravcu karaule Košare. Vatra je bila otvorena od strane regularne Vojske Albanije prema pograničnim položajima VJ. U napadu su upotrebljavani topovi, haubice i minobacači i vatru su koordinisali jako dobro obučeni pripadnici francuske Legije stranaca. Albanci su napadali u tri pravca, prvi je bio prema vrhu Raša Košares, drugi je bio prema karauli Košare i treći prema vrhu Maje Glave. Tokom artiljerijskog bombardovanja, otprilike 1.500 pripadnika OVK je neprimećeno prišlo granici. Tada se na prvoj liniji nalazilo nešto manje od 200 pripadnika VJ. Krvava bitka je trajala tokom celog dana sa velikim gubicima, pogotovu sa strane napadača. Posle podne je OVK zauzeo vrh Raša Košares i odmah prešao u defanzivnu taktiku. To mu je takođe omogućilo da donese nekoliko artiljerijskih oruđa do tog vrha.

Bitke su se nastavile cele noći sve do jutra sledećeg dana. Tada je uz pomoć artiljerije OVK zauzeo Maja Glavu i nastavio granatiranje karaule Košare, a vojnici VJ su morali da napuste karaulu popodne. Oko 19.00 pripadnici OVK su ušli u napuštenu karaulu i velike televizijske ekipe, kao američki Si-En-En i britanski Bi-Bi-Si, su odmah prenele da je veliki broj pripadnika OVK ušao u napuštenu karaulu.

Pripadnici VJ su se povukli prema drugoj liniji odbrane iznad karaule. Te pozicije su bile lakše za odbranu. Tokom sledećeg dana su stigla i pojačanja za Vojsku Jugoslavije u ljudstvu i u artiljerijskom oruđu. Jedna grupa pripadnika OVK se nalazila iznad pozicija VJ da bi ometala i presecala komunikacije i uspela je da uništi jedno borbeno vozilo.

Tokom noći, OVK je napao pozicije VJ na vrhu Opljazu, pokušavajući da slomi otpor vojnika VJ, međutim, svi napadi su odbijeni uz velike gubitke, iako su imali podršku albanske artiljerije.

Sledećih dana OVK je pokušavao da slomi otpor druge odbrambene linije VJ ali ni ti napadi nisu imali uspeha. VJ je dovela specijalce, ratne veterane iz prošlih jugoslovenskih ratova, kao i nekoliko artiljerijskih oruđa.

Albanska artiljerija nastavila je da bombarduje pozicije VJ sa Maja Glave i Raša Košaresa. Komanda VJ je odlučila da uradi iznenadni kontranapad. Na dan 14. aprila vojnici VJ krenuli su u napad na Maja Glavu. Rastojanje između dva protivnička rova nije bilo veće od 50 metara. VJ nije uspela kompletno da zauzme Maja Glavu, ali je prekinula albansko artiljerijsko delovanje sa tog vrha. Na Maja Glavi front je stabilizovan do kraja rata, bez ikakvih promena na linijama.

Tokom aprila na Raša Košaresu nije bilo nikakvih promena na linijama fronta i obe strane su trpele značajne gubitke. Vojnici VJ od artiljerijskog delovanja, a Albanci od neuspelih juriša da slome odbrambenu liniju VJ(Wikipedia)




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *