Piše: Žikica Dimitrijević, predsednik Udruženja književnika Vranja

Bujanovac, 2.oktobar 2021.- U ovom obraćanju bih hteo da dam jedan omaž kao i podsećanje na preminulog, direktora Duvanske industrije Bujanovac Miodraga Mileta Popovića. Da se osvrnem na naš susret i upoznavanje.

Kao komercijalista i direktor jedne uvozne firme sklopio sam ugovor sa Duvanskom industrijom Bujanovac. Ugovarač sa druge strane je bio, takođe pokojni Bogoljub Boge Milosavljević, u to vreme finansijski direktor Duvanske, i vredno ga je spomenuti.

Za navedeni posao trebalo je znanja, umeća, sve u okviru zakona. Zakona o obligacijama, spoljnotrgovinskog zakona, Inkotermsa i ostalih carinskih propisa.

Toga dana, kada smo radili navedeni posao, čuo sam se sa direktorom Popovićem 5- 6 puta. Nije bilo mobilnih telefona, pa možete zamisliti kakve su bile veze, ali smo se ipak dobro razumeli i dobro sporazumevali. Trebalo je ocariniti 6 vagona duvanskog otpada i prašine, za pomenutu fabriku, kao sirovinu za proizvodnju osnovnog proizvoda duvanske folije ili sporogoreće folije.

Da ne ulazimo u detalje, matematičke varjante i proračune, sve je odrađeno kako treba i pri kraju radnog dana, vagoni su već bili na železničkoj stanici Bujanovac, spremni za istovar. Dobar posao za obe strane, kao i za državu. Takvi se poslovi rade jednom u poslovnoj karijeri. Posle uspešno obavljenog uvoza, uspešnost se obeležava ručkom u kafani.

Tako i mi. Nekoliko učesnika posla je bilo ugošćeno u restoranu na Bujanovačkom jezeru, koji je radio u sastavu Duvanske industrije. Referent, pravnik, uvoznici, kao i domaćin već pomenuti Boge.

Čekali smo i generalnog direktora Popovića. U čekanju već dobro založili, kako bi rekli Srbijanci. Stigao je i Mile Popović. Visok, prosed, ozbiljan u finom odelu sa kravatom, seo je do mene u čelo stola. Deluje autoritativno, što se vidi u ponašanju osoblja i ostalih prisutnih.

-Ti si taj Žika – rekao je pružajući mi ruku- mnogo si pritrn.

Sećam se šta je kazao. Možda još nešto, ali nebitno.
Atmosfera se brzo raskravila, čemu je doprineo i sam Mile.

Iako ozbiljan, on je veoma komunikativan i elokventan. Razgovaramo o poslu. Saznajem i da je pesnik, pa neko iz kola donosi njegovu knjigu, koju mi poklanja sa posvetom.

Upravo sam je pronašao u svojoj biblioteci. Pesme i putopisi sa studijskog putovanja u Izrael, pod nazivom Sećanja.

Kafansko vreme prolazi brzo, pa nas polako hvata noć, iako nas drži raspoloženje i razgovor o dobro odrađenom poslu, koji smo šifrirali sa „1 prema 6“, kao sportski rezultat.

Piće čini svoje ali nas izgleda samo drži u dobrom raspoloženju. Završavamo do fajronta u restoranu. No, mi ne bismo bili mi, boemi svi od reda, kad ne bismo znali da pronađemo kafanu koja radi i noću ( kao ono u Ivkovoj slavi, pravac Kutina).

Naša kafana se zvala Solun. Mnogi će se setiti. Dobre pljeskavice i ostali specijaliteti uz špricer. A špricer, najbolje piće. Dobro belo vino i soda ili „kisela“. Mi svi u formi. Mlađi jedno 20, 30 godina i mogli smo da uživamo.

Uz sve te meleme, kao glavni lek dolazi pesma. Kafana ne bi bila to da ne podstiče na merak i pesmu. Iznenadio sam se poznavanjem pesama i bogatog repertoara, gde je Mile započinjao pesmu a ja nastavljao.

Peva Mile „Ima dana“, „Imam jednu želju“, “Jesen je…“, „ U ranu zoru“, „Sonja“, „Te oči zelene“ i mnoge druge, starogradske, kako naše tako i makedonske. I tako u nedogled, ruske romanse i ostalo.

U jednom trenutku je recitovao „Pevaj, pevaj na kletoj gitari…“, Jesenjina, kao i neku njegovu pesmu. Govorio sam i ja neku od mojih neobjavljenih pesama.

Govorio sam Veljka Petrovića i Disa. Mile je bio oduševljen i veseo, ali sve vreme zračio svojim posebnim gospodstvom.

Kada sam nedavno čuo da je preminuo setio sam se ovih trenutaka, iako smo poslovali i posle te večeri.

Još mi u ušima odzvanja:

-Pevaj Žile, pevaj!

Dragi i poštovani Mile Popoviću, neka ti je laka zemlja i počivaj u miru.

Kao što si ti napisao pesmu, Pomen drugovima, evo i ja napisah jedan pomen tebi.

Bujanovac je u tebi imao jednog uspešnog direktora, gospodina, poetu i dobrog čoveka.