Piše: Nikola Lazić (Aljazeera)
Bujanovac, 3. novembar 2021.-(Foto: kuća Bore Stankovića)- “S kim si bio sinoć?”, pita čoveka supruga uz jutarnju kafu.

“Sa Draganom”, spokojno odgovori domaćin.

Da se ovaj izmišljeni dijalog odvija negde van južne Srbije, sumnjičava bi žena ostala u dilemi sa kim se zapravo njen dilber provodio: sa svojim kolegom Draganom ili pak koleginicom Draganom.

Ovde kod nas na jugu takva dvojba jednostavno ne postoji.

Ukoliko si bio sa drugarom onda na pitanje odgovoriš “S’ Dragana”, a u drugom slučaju “S’ Draganu”.

I stvar rešena, svi se razumemo. Isto važi za Zorana i Zoranu, Stefana i Stefanu, Milana i Milanu…

‘Imaš li problema sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?’

Južnjaci su ponosni na svoj govor i specifični dijalekt za koji i sami priznaju da je Beograđanima često potreban prevodilac, ne skrivajući pritom i sami podsmeh prema načinu govora ljudi u prestonici, koji činjenicu da žive u tom gradu percipiraju kao plemićku titulu, kao da njihovi očevi i dedovi u beli grad nisu došli iz Vranja, Niša, Pirota, Babušnice, Novog Pazara, Mostara ili bilo kog drugog grada ili dela SFRJ.

No, priča oko dijalekta završila bi se na šali da se prošle nedelje nisu oglasili mali Beograđani iz Filološke gimnazije, koji su svoj projekt “Digitalni bukvar” ilustrovali pitanjem na Instagramu: “Imaš li problema sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?”

Reagovali su odmah pojedini lingvisti osuvši paljbu po “lažnom beogradskom elitizmu”, direktorka gimnazije izvinila se svima koji su se našli povređenima, đaci, autori ove doskočice izvoleli su izjaviti da nikoga nisu nameravali da uvrede, a ovdašnji profesori književnosti bili su vrlo sažeti:

“Ma, ko smatra ozbiljnim filološke ćukavce iz prestonice u kojoj se najnepravilnije govori počev od njihovog univerzalnog akcentovanja i nepravilnog naglašavanja slogova u reči, koliko su samo monotoni u svom šablonskom beogradskom govoru bez temperamenta, emocije i bogatstva u leksici”.

Ruganje velikom Bori Stankoviću

Ljudi sa juga, dakle, nisu se preterano uznemirili, mirno su nastavili da ponosno koriste taj svoj jedan padež, podsetivši samo sve one koji im se rugaju na velikog Boru Stankovića i njegov opus pisan na dijalektu.

“Poj, Koštano, kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ… A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj ‘Žal za mladost’… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!”.

Zamislite sad ovaj čuveni odlomak iz Borine Koštane na jeziku iz udžbenika i još, da bi delovalo grotesknije, sa karakterističnim beogradskim “brateee” akcentom.

Da li bisite osetili razdiruću tugu gazda Mitketovu koji je i dalje željan života, koji se nije naljubio žena, naslušao pesme i koji će “žalan da umre, s otvoreni oči u grob da legne”?

“To se vreme više vratiti neće. Eto, zbog tog vremena ću umreti tužan, leći u grob otvorenih očiju. Pevaj mi tugu za mladošću, za mojom slatkom mladošću, što uzalud ode i brzo me napusti. Pevaj i zovi je. Moli je, neka mi se samo još jednom vrati…”

Složićete se, Mitketov monolog preveden na standardizovan jezik pre liči na kakav festivalski pop šlager sa morskih terasa nego na krik čoveka uništenog autodestrukcijom, koji svedoči o propasti.

Dijalekt kojim se govori na jugu i istoku Srbije

Kao što rekosmo na početku teksta, vranjski i generalno južnjački govor ume da bude veoma praktičan i da se njime lako mogu objasniti pojave za koje književni govor jednostavno nema rešenje.

Zamislite majku koja ima dvoje dece i svakom od njih daje po dve jabuke.

Pokušajte da nekome objasnite šta se dešava. Dala majka… dvoma… svojih dvoje dece… Ne ide, jel da?

Ovde kod nas je prosto: Dala majka na dve deca po dve jabuke.

I deca sita, i jabuke na broju i, što je najvažnije, sve je jasno.

A šta kaže nauka?

Vranjski dijalekt podgrupa je prizrensko-timočkog, kojim se govori na jugu i istoku Srbije, kao i u delovima Bugarske i Severne Makedonije.

Branka Marković

Ima jedan naglasak, nalik kratkosilaznom, koji se može naći u bilo kom slogu i, u inat Beograđanima (ovo ne kaže nauka), nije se značajno promenio u odnosu na starosrpski, odnosno karakterističan je po velikoj sličnosti sa staroslovenskim jezikom jer je zadržao brojne glasove koji su se izgubili u drugim dijalektima ali i pravopisu. Takođe, karakteriše ga jedan, najviše dva padeža.

‘Odakle si? Iz Vranje. O čemu govoriš? Od Vranje’

Ako ovo tumačenje, posebno poslednju rečenicu, prevedemo u svakodnevni južnjački govor videćemo da se ljudi odlično razumeju međusobno i sa tim jednim padežom.

Odakle si? Iz Vranje. Kuda si krenuo? U Vranje. O čemu govoriš? Od Vranje.

Za južnjački govor karakteristični su i zamenski oblici “gi”, “gu” i “ga”, kojima se severnjaci najviše podsmevaju.

“Vide li gu onuj sinoć“, pitaće devojka drugaricu, komentarišući izgled ili gest neke treće devojke (onuj) sinoć u gradu.

“Gleda li kako gi razbi’mo onija saplci“, komentarisaće drugari uz pivo pobedu tima za koji navijaju protiv “tamo nekih smotanih” iz protivničke ekipe.

“Rekna gu na onuj da ga otkači onoga“, priznaće žena da je savetovala drugaricu da ostavi momka koji, jasno je iz rečenice, nije za nju.

U kafani, naravno, daj domaće dve su dve šljivove rakije, kilo-kilo na jugu je ništa drugo do litar belog vina i sifon, jedna mešana je sezonska salata, a daj od sve pomalka je porcija mešanog mesa sa roštilja. I kelneru više ne treba nikakvo dodatno objašnjenje.

Turcizmi upotpunjuju melodičnost govora

Sastavni deo južnjačkog govora su i turcizmi, kojima se upotpunjuje melodičnost svakodnevnog govora, ali bez kojih i dela pomenutog Bore Stankovića ne bi imala istu draž.

Tako, ako je neko uporan ovde najčešće udara sas tintaru u duvar, romantični devojkama pojev pod pendžer, oni koji vole da zasednu u kafani su ćeflije, neodlučni su “kenzeri, a bezobrazni ne kriju svoj katil’k.

I, za pred kraj, reči profesorke srpskog jezika iz Vranja Branke Marković, autorke nekoliko knjiga proze i poezije, kao odgovor beogradskim đacima i svima koji (nam) se podsmevaju.

“Dakle, južni govori su daleko ispravniji (pa i bez padeža i deklinacije), iako znamo za tri padeža u dijalektu, od takozvanih govora sa svim padežima a užasnim akcentom i rečima koje su nikle ‘na svoju ruku’, i potpuno nepravilne počele da žive u centralnoj Srbiji i Beogradu (ispoštovati, zaprati me na mreži, prelepota, divnoća, imam na stanju haljine). Opušteno, Južnjaci! Imamo predivan dijalekt koji čini naš identitet i poreklo, tradiciju i korene, muzikalan je, ekonomičan, emotivno obojen i ponosni smo na njega. Nemamo nikakvih muka sa padežima, znamo ih, samo ne želimo da ih baš uvek koristimo. Jer znamo dragocenost izvornog lokalnog govora koji nam je u duši. Toplo nam oko srca i kad ne znamo padeže! Mi, ljudi sa juga Srbije, žalimo ljude iz prestonice, posebno ‘učene filologe žutokljunce’. Ko zna iz kog su im sela preci, pa umesto da poštuju svoje dijalekte i saznaju više o njima, razbacuju se pameću”, reče profesorka Marković.

I, dobro, što sg? Pa ništo! Ajmo si na po jednu pred jedenje s’s drugari!

(I još nešto: ja ovaj tekst nisam napisao, ja sam ga napisaja.)