Međutim, umesto imena živog čoveka, možda bi se moglo pronaći ime koje je nekakav „link“ između kulture Srba i kulture Albanaca. Dva čoveka odmah padaju na pamet: Bekim Fehmiu (1936. – 2010.), legendarni glumac iz „Skupljača perja“ i „Specijalnog vaspitanja“ i Petrit Imami (1945. – 2019.), čuveni profesor na FDU i autor kapitalne knjige „Srbi i Albanci kroz vekove“

Piše: Muharem Bazdulj

Bujanovac, 27. novembar 2023. (Foto Kosovoonline) – Pre koju godinu, povelik deo ovdašnje javnosti, uglavnom onaj deo koji niti prati književnost niti čita knjige, bio je skandalizovan „tretmanom“ pesnikinje Desanke Maksimović u Basarinom romanu „Kontraendorfin“, piše u autorskom tekstu za portal Kosovoonline pisac i novinar Muharem Bazdulj.

Nesvesni zakonitosti književne fikcije i činjenice da romansijerska varijacija na uostalom vrlo staru čaršijsku anegdotu ne predstavlja nužno građanski stav autora trubili su o „uvredi časti“. Ovih dana, ime Desankino našlo se, međutim, ponovo u novinskim člancima iz rubrike „aktuelnosti“. Uostalom, i na našem portalu je objavljena vest kako Skupština opštine Bujanovac treba da odluči da li se usvaja odluka Školskog odbora iz bujanovačkog sela Biljača da se naziv tamošnje osnovne škole iz sadašnjeg „Desanka Maksimović“ menja u „Ismail Kadare“.

Prema najavama, većina za potvrdu takve odluke svakako postoji. Ovde, međutim, poslednja reč nije na Skupštini opštine, nego na Ministarstvu prosvete Republike Srbije. A nadležna ministarka Slavica Đukić-Dejanović izjavila je već kako je „neprihvatljivo da škola koja nosi ime Desanke Maksimović menja ime, bilo gde da se nalazi. Skloniti ime ove velike pesnikinje znači zaboraviti njene antifašističke poruke iz ‘Kravave bajke’ koje su poslate na dobrobit svih ljudi i sve dece“.

Najbizarnija stvar u celoj ovoj inicijativi je predlog da se škola nazove po živom čoveku. Istini za volju, Kadare ima 87 godina, ali je i dalje aktivan i vitalan. Koliko god da se već decenijama može reći da je on najvažniji albanski pisac – pa i umetnik – svih vremena, ima nečeg nedoličnog u imenovanju škola po živim ljudima.

U tom smislu, možda je negativna reakcija ministarke Đukić-Dejanović ishitrena i možda ne treba inicijativu preko noći odbacivati u celini. Ako je reč o školi koju pohađaju albanska deca i ako Školskom odboru i roditeljama dece smeta takvo ime, to ne treba zanemarivati. Desanka Maksimović je u srpskoj kulturi i pamćenju toliko prisutna da naziv jedne škole ne menja praktično ništa

Neko morbidniji bi mogao reći da mu se na taj način neko zlo priziva. Neki moji znanci iz Vrbasa gorde se, sa izvesnim pravom, zbog činjenice da je u tom gradiću prvi put neka javna institucija prozvana imenom Danila Kiša. Zbilo se to samo nekoliko meseci posle njegove smrti. Za života takvo odavanje počasti zaista nije uobičajeno. (Istini za volju, veliki nemački pisac Hans Magnus Encensberger u svoju je divnu knjigu „Umeće preživljavanja“ uvrstio „99 književnih vinjeta iz XX veka“; 98 vinjeta je posvećeno mrtvim piscima: od Žida do Andrića i od Broha do Škvoreckog, a samo jedna jedina živom piscu: Ismailu Kadareu; sumnjam, međutim, da su u Bujanovcu razmišljali o ovom Encensbergerovom presedanu.)

Ovaj „slučaj“ može ipak biti povod da se ukaže na to da u Srbiji postoji prilična doslednost u ideji da se u mestima gde živi značajan broj pripadnika neke nacionalne manjine, škole prozivaju (i) po ljudima iz njihove nacionalne i kulturne istorije. U Bujanovcu tako već postoje škole „Naim Frašeri“, „Ali Bektaši“ ili „Muarem Kadriju“.

Albanska većina izglasala promenu naziva škole u Biljači, sad se pita Ministarstvo prosvete

U Tutinu postoji škola „Ibrahim Bakić“, a u Bačkoj Topoli „Čaki Lajoš“. Postoje, naravno, i škole prozvane po ključnim figurama srpske kulture, pa tako primera radi u sve ove tri navedene opštine postoji osnovna škola prozvana po Vuku Karadžiću. Nikom sporna nisu ni imena škola data po Srbima koji su zadužili svetsku nauku poput Nikole Tesle (i takav primer postoji upravo u Bačkoj Topoli). Ima i drugih srećno izabranim imena. Jedna tutinska škola zove se „Meša Selimović“.

Mada je Selimović sebe smatrao srpskim piscem, Bošnjaci ga redovno uvrštavaju u vlastite reprezentativne edicije. Usprkos tome ili možda baš zbog toga, interes za delo ovog pisca, „link“ je između kulture Srba i kulture Bošnjaka. Otud ovakvo ime nije sporno i zapravo je više nego dobro prihvaćeno i u lokalnoj zajednici i iz šire perspektive države.

U tom smislu, možda je negativna reakcija ministarke Đukić-Dejanović ishitrena i možda ne treba inicijativu preko noći odbacivati u celini. Ako je reč o školi koju pohađaju albanska deca i ako Školskom odboru i roditeljama dece smeta takvo ime, to ne treba zanemarivati. Desanka Maksimović je u srpskoj kulturi i pamćenju toliko prisutna da naziv jedne škole ne menja praktično ništa.

Međutim, umesto imena živog čoveka, možda bi se moglo pronaći ime koje je nekakav „link“ između kulture Srba i kulture Albanaca. Dva čoveka odmah padaju na pamet: Bekim Fehmiu (1936. – 2010.), legendarni glumac iz „Skupljača perja“ i „Specijalnog vaspitanja“ i Petrit Imami (1945. – 2019.), čuveni profesor na FDU i autor kapitalne knjige „Srbi i Albanci kroz vekove“.

Obojica su bili Albanci, obojica su se kao ljudi i umetnici ostvarili u Beogradu, obojica su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi i držali su do dobrih odnosa Albanaca i Srbi. Zaslužili su da se po njima nešto zove. Osnovna škola u bujanovačkom selu Biljača ne bi bila loš početak.