Na portalu NIN-a prošlog meseca objavljena je reportaža iz Bujanovca iz pera Ilije Tucića, koja daje jednu široku sliku o našem gradu autora koji u tekstu unosi toliko emocija kao da je rođen ovde, i koji je uspeo da pronikne i u probleme i u dušu Bujanovčana, žaleći za nekim prošlim vremenima zajedno sa nama, precizno i jasno skicirajući portret ovog grada punog duše, na koji se gleda sa predrasudama i podozrenjem iz prestonice

Bujanovac, 15. avgust 2024. – Predstava o Bujanovcu, biće tome čitav vek, počiva na onoj tankoj liniji koja razdvaja stvarnost i predrasudu. Uostalom, eksperiment koji to dokazuje sasvim je jednostavan. Zastanite na trenutak i recite prve tri asocijacije koje vam se javljaju na pomen ove varoši! Nema logičnije pretpostavke od one da će u ogromnoj većini slučajeva na spisku biti: Kosovo, granica, odnos Srba i Albanaca…

I onda ne treba da vas čudi fenomen koji ćete primetiti deset minuta nakon što kao deo novinarske ekipe prispete u Bujanovac. Ako ste došli sa pretpostavkom da morate voditi računa o tome na kojem jeziku govorite, odmah vam moram vratiti adrenalin u normalu. Iz ličnog primera, a samo taj se računa, srpski možete govoriti gde god poželite a da pri tome ne da nećete izazvati nikakvu posebnu pažnju, nego apsolutno nikome nećete biti interesantni. Albanski i srpski ovde se govore do te mere uporedo da vrlo brzo u žagoru glasova prestajete da razaznajete koji je koji.

Ali onog trenutka kada vaš kolega pokaže da u ruci drži fotoaparat, stari i mladi, Srbi i Albanci, zauzeće gard službene ljubaznosti iza koje će biti sedam zaključanih kapija! Kao i svi južnjaci, ovde su ljudi beskrajno gostoljubivi. Do mere da će vam bez ikakvog posebnog predstavljanja svako pomoći ili vas čak ugostiti. Međutim, ako samo naslute da iza svega kao tema stoji politika, a da ste u Bujanovac došli vođeni željom da utolite novinarsku glad – naići ćete na zid! Ako su ovdašnji ljudi išta naučili, to je da im politika u poslednjih 30 godina ništa dobro nije donela.

ZAŠTO BUJANOVAČKE

Veliki problem jeste što od varoške prošlosti malo toga može da se vidi. Namerom ili slučajem, tek većina ovdašnjih kuća sa ozbiljnom prošlošću s vremenom je srušena. A ni slučajno nije morala. Recimo, stari varošani pamte školu kao najveću zgradu u bujanovačkoj čaršiji iz perioda Osmanlija. Srušena je 1976. godine i na tom mestu je izgrađena desetospratnica, najviša zgrada u Bujanovcu. Tu u blizini bila je i upravna zgrada kosovskog vilajeta, najveličanstvenija i najznačajnija zgrada bujanovačke čaršije. Narod ju je zvao „hućumet“. Izgradnjom sadašnje zgrade Opštine Bujanovac, stari objekat je postao ambulanta. Jedno vreme zgradu je koristila i Ekonomska škola. Bez mnogo obzira, srušena je 1978. godine iako je bila u dobrom stanju i mogla još dugo da služi. Mogli bismo ovako ređati unedogled

Stvar je zapravo krajnje jednostavna. Više od 30 godina ovde su se, zarad viših interesa, po pravilu nacionalnih, pod tepih gurali svi ostali problemi koji život znače. Političari i bezbrojne mutivode dolazili bi i držali vatrene govore, mahali zastavama, vikali u mikrofon… a onda bi se razišli svojim kućama. U međuvremenu, Bujanovac je ostao bez privrede, investicija, a komunalna infrastruktura, ljudi se kunu, gora je nego ona na Bliskom istoku. Prošlo je dovoljno vremena. Sve poruke stale su u jednu:

„Građani Bujanovca zaslužili su da dobiju vlast koju im neće nametnuti ni Tirana, ni Beograd, ni Priština“!

U skladu sa mentalitetom, ljudi koje srećemo, za naše pojmove neverovatno spremno i lako ulaze u priču. U trenutku shvatate da dele nešto zajedničko: svi su samo željni normalnog života!

Dve ključne reči

U šetnji centrom nailazim na Baškima i uveravam se u tvrdnju. Ulazimo u razgovor tonom bivših školskih drugova, koji se slučajno sreću nakon dvadesetak godina. Kaže mi kako ga boli što ljudi svakog dana odlaze odavde.

„U mojoj ulici bilo nas je bar tridesetoro dece. Sada ih je dvoje“, priča mi Baškim.

„Nemoj da te zbuni ovo što vidiš da se zida na svakom ćošku. Vlasnici svih tih stanova su ljudi iz Švajcarske, Austrije i Nemačke, koji godišnje u Bujanovac dođu na dve nedelje. Dođu i opet odu. Nema više gastarbajtera. Danas se odlazi zauvek. A mi smo ti ovde kao na ničijoj zemlji. Svima smo kao važni, a niko u nas dinara nije uložio. Najgore je što nema posla. Gnjilane ti je odavde 38 kilometara. Pravo da ti kažem, neprijavljen vozim linijski taksi. Mora od nečeg da se živi. A ni tamo nije bolje. Posla ima samo u Prištini. Eno, sin mi je tamo profesor nemačkog jezika, radi za neke strance. Ima 1.800 evra plate. Ali sve ti je to od danas do sutra.“

Na oproštaju Baškim mi se izvinjava što nema vremena da nas odvede na piće. Viče za nama, sledeći put kada dođemo svakako da mu se javimo… U susednoj ulici nailazim na sedam zlatarskih radnji koje praktično stoje jedna uz drugu. Pred jednom od njih vlasnici živo vode čaršijske divane. Iako imam utisak da na ulici sve vrvi od ljudi, uglas mi pričaju kako se varoš sve više prazni.

„Na 20 kilometara odavde ti je Makedonija. Na 15 Kosovo. A mi smo ti kao kružni tok. Svi dolaze pa nas zaobiđu. Samo kad bi bilo nekog posla pa da muž i žena imaju u kući po 500 evra, niko odavde ne bi išao“, kažu mi oni koji se sasvim sigurno razumeju u to da nije zlato sve što sija.

Na odlasku pričam sa jednim od vlasnika, koji se posle par minuta žurno udaljio niz ulicu. Shvatam da mu je zlatarska radnja, širom otvorenih vrata, ostala prazna. A opet, sasvim sam siguran da njen gazda to isto čini bar nekoliko puta dnevno. U Bujanovcu vam ne trebaju ni vrata, a kamoli ključ i brava. To je jedna od tajni juga, koju mi sa strane teško možemo shvatiti.

Stara Srpska škola

Glavna ulica u varoši, koja danas teško da može izazvati utisak smislene urbane celine, nekadašnja je čaršija sa dućanima i magazama. Završavala se ispred današnje Muzičke škole. Uređenjem trga 1980. godine zatvorena je za saobraćaj.

Ovdašnja hronika kaže: „Bujanovačka čaršija je imala 130 dućana, zanatskih radionica, dva lepo uređena hotela, nekoliko kafana, mehane i hanove“.

A meni u oči upada da se ova ulica posle rata zvala Maršala Tita a danas Karađorđa Petrovića. Seče se sa Hilandarskom, Jovana Cvijića, Vuka Karadžića… Njihovi nazivi ispisani su ćiriličnim slovima na plavim tablama. I apsolutno nigde, nijedna nije išarana, prelepljena ili oštećena. Baš kao što maločas rekoh: tajna juga, koju mi sa strane teško možemo da shvatimo.

Suočeni sa nizom teških i, nažalost, još uvek aktuelnih predrasuda, ljudi su ovde u stalnom raskoraku između onoga kako oni vide svoj grad, a kako ga doživljavamo mi koji u njega dođemo. I kao da se preispituju koji su stvarni simboli Bujanovca i po čemu je njihova varoš poznata. Otkrivam nešto neverovatno. Na Berlinskom kongresu 1878. Srbija dobija međunarodno priznatu nezavisnost. Na njenoj južnoj granici našlo se selo Ristovac, nedaleko od Vranja. A Bujanovac, koji je od Ristovca udaljen samo osam kilometara, ostao je u okviru Osmanskog carstva. Tek tokom Prvog balkanskog rata 7. novembra 1912. godine pripašće Srbiji! I zbog toga su dve ključne reči kojima ovdašnji ljudi definišu svoj identitet: istorija i granica. Ko to ne razume, teško da će išta shvatiti

Turska škola Ruždija

Veliki problem jeste što od varoške prošlosti malo toga može da se vidi. Namerom ili slučajem, tek većina ovdašnjih kuća sa ozbiljnom prošlošću s vremenom je srušena. A ni slučajno nije morala. Recimo, stari varošani pamte školu kao najveću zgradu u bujanovačkoj čaršiji iz perioda Osmanlija. Srušena je 1976. godine i na tom mestu je izgrađena desetospratnica, najviša zgrada u Bujanovcu.

Tu u blizini bila je i upravna zgrada kosovskog vilajeta, najveličanstvenija i najznačajnija zgrada bujanovačke čaršije. Narod ju je zvao „hućumet“. Izgradnjom sadašnje zgrade Opštine Bujanovac, stari objekat je postao ambulanta. Jedno vreme zgradu je koristila i Ekonomska škola. Bez mnogo obzira, srušena je 1978. godine iako je bila u dobrom stanju i mogla još dugo da služi.

Mogli bismo ovako ređati unedogled. Slažemo se da više nema grnčara, konduradžija, abadžija, terzija, tatlidkolara, kačara, samardžija, bojadžija… ali kako se bar nešto od vidljive uspomene na njih nije moglo sačuvati, nije nam jasno. Urbanističkim planom uništena je čaršija. Umesto da se sačuvaju kao deo kulturne baštine, srušeni su gotovo svi prepoznatljivi objekti u današnjoj Karađorđevoj ulici. Trebalo bi mnogo truda da se objasni zašto.

Prolazim uskim ulicama u kojima je teško prepoznati povezanu celinu, sa katastrofalnom putnom infrastrukturom i hroničnim problemom čitave varoši: deponijama koje ćete sresti na najnezamislivijim mestima. Uz to, detalji vas opominju da nema razloga za romantiziranje stvarnosti. Sve kuće koje se u Bujanovcu nalaze na prodaju srpske su. Zlu ne trebalo, Srbi odavno kupuju stanove u obližnjem Vranju.

Sve što se poslednjih decenija događa svakako ne ide naruku Turističkoj organizaciji Bujanovac. Kao i svugde, i ovde su nas dočekali onako kako u prestoničkim ustanovama sličnog tipa ni slučajno nismo navikli. Najpre kafa i kolači, pa tek onda „izvolite, možemo li nešto da pomognemo?“. Ovde saznajemo da se na izlazu iz varoši nalazi sjajna Bujanovačka banja, nama najpoznatija kao izvorište vode „heba“. Na samo pet kilometara od grada nalazi se i Bujanovačko jezero. Naravno, najveći dragulj u ovdašnjoj kruni jeste manastir Prohor Pčinjski, koji pripada Vranjskoj eparhiji, ali bujanovačkoj opštini.

Bujanovac danas

Pogrešan scenario

Dok sedim u skromnoj ćevabdžinici „Kod Prizrenca“, koja je odavno prerasla u urbanu i gastro legendu, razmišljam kako je zapravo ovde teško živeti. U suštini svako od ovih ljudi bi najradije bio samo Bujanovčanin. Veliki junak, neke male, samo svoje priče. A svi im nude drugi scenario. Umeću ih u velike ramove, u kojima im kao nosiocima sporednih uloga ne daju ništa zauzvrat. Čestit ovdašnji svet menjao bi svu tu gomilu istorije sa kojom ga vekovi saleću za porciju bujanovačkog „lučenog“ pasulja. Bogami su ga se uželeli.

Na brzinu računam da me tamo i nazad od „Prizrenčevih“ ćevapa deli 720 kilometara, pa na brzinu naručujem još pola porcije. Za onaj mleveni pasulj, na čiji mi pomen i sada usne ušećere, nemam više vremena. Daleko od pogleda i svih onih izazova koji ti s vremenom mozak pretvaraju u vašarsku vunu, u Bujanovcu bi se zapravo moglo sasvim lepo odmoriti. Sve do trenutka u kojem neko neoprezno ne uključi televizor, pa o njemu sa ekrana ne počnu da pričaju svi oni silni „specijalni komesari“. Tog trenutka se bajka pretvara u saopštenje. A život u razmišljanje, šta i kuda dalje.

Postoji ipak jedan termin koji pravi jasnu etničku razliku među sagovornicima. Lokalne Srbe nepogrešivo ćete razbesneti ako im pomenete pojam „Preševska dolina“. Tvrde mi da je Preševska dolina čisto politički pojam koji su ovde 2000. donele američke diplomate sa ciljem albanizacije ovog dela Srbije. U stvarnosti ona nema ni geografsko ni istorijsko utemeljenje. Ovo je Pčinjski okrug. I tačka. Na drugoj strani Koalicija Albanaca Preševske doline pre gotovo dve decenije dobila je poslanika u republičkom parlamentu.