Dragi čitaoci, pred vama je prvi deo priče, a verovatno i budućeg romana „Bujanovac transport“, nešeg novog saradnika, pisca i pesnika Srđana Sekulića, čiju biografiju možete pročitati na kraju ovog štiva. Srđan je mladi autor koji obožava Bujanovac, iako nije odavde, pa smo se lako dogovorili o saradnji. Verujemo da ćete i vi, dragi Bujanovčani, uživati u Srđanovoj priči koliko smo uživali i mi u redakciji. U dogovoru sa autorom, nastavke ćemo objavljivati vikendom

Piše: Srđan Sekulić

Zovi mi Muharema Ahmetaja iz Bujanovca, zovi ga odmah!

Ovim je rečima direktor kumanovske poljoprivredne zadruge „Karpoš“ Stavre Spasoski otpočeo svoj prvi radni dan nakon godišnjeg odmora kojeg je proveo sa porodicom u Grčkoj, na poluostrvu Halkidiki. Sekretarica zadruge, gospođa Zorka Sekuloska, odmah je dohvalita fiksni telefon koji je stajao na jednoj polici u prašnjavom uglu kancelarije i oreknula broj koji je bio zapisan u pohabanom rokovniku koji je služio svrsi telefonskog imenika.

U Kumanovu ga je tada sredinom septembra dočekala prava balkanska jesen. Mračna atmosfera. Depresivan grad Kumanovo, na severu Makedonije, nadomak Bujanovca, Preševa i Gnjilana. Mukle kumanovske ulice njegove su korake primale na sebe podozrivo, tako je Stavre razmišljao kada se po prvim jesenjim lokvama gacajući penjao prema onim delovima grada Kumanova koji su bili prekriveni maglenim pramenovima, šalovima od pamuka. Vraćao se kući umoran posle uvek napornog prvog radnog dana nakon godišnjeg odmora. Bilo je vreme sumraka, mujezini su sa lokalnih džamija pozvali verni narod na molitvu.

Plače Pčinja, plače sirotinja

Stara bujanovačka pijaca

Stari Albanci sa belim ćulasima išli su ka senkama minareta koji su se ocrtavali na krvavom nebu Makedonije. Stavre Spasoski, poljoprivredni inženjer jugoslovenskog kova i kadra živeo je u jednoj takvoj mahali na obroncima grada. Bio je iz stare kumanovske porodice, hadžijske. Dedovi su mu u mantijama prepešačili palestinske pustinje u potrazi za otiscima Hristovih stopala. Bilo je to neko drugo vreme… Kumanovo je tada bio drukčiji grad. Sada se sve pretvorilo u trgovinu i politiku, a u tim si sferama ljudskog delovanja morao igrati prljavo. Jedini problem bio je taj što Stavre Spasoski nije bio takav igrač.

Objasnila mu je da ga Stavre čeka u Kumanovu i da se moraju naći čim pre da održe sastanak i dogovore detalje iduće isporuke velike količine semena pasulja „Tetovca“ u Preševo, Bujanovac i Gnjilane

Muharem Ahmetaj imao je transportnu firmu u Bujanovcu, na jugu Srbije. Firma je bila registrovana u poslovnim knjigama pod nazivom „Muharem Ahmetaj – transport Preševska dolina – Pčinja“. Uglavnom je radio male uslužne vožnje svojim kamionom, najbolje je poslovao u Kumanovu i Gnjilanu, gradovima koji su uz Bujanovac i Preševo svakako obeležili njegov život i sve što je u životu činio i radio. Vukao je robu od jednog do drugog grada, opskrbivao je namirnicama opustošen ratovima daleki jugo-istok nekadašnje Jugoslavije. Preševsku dolinu, a neki bi rekli i Pčinju. A tamo je oduvek kao u onoj starinskoj pesmi važilo: „More plače Pčinja, sirotinja!“

Sutradan, kada je ušao u svoju oronulu firmu na periferiji Kumanova u industrijskoj zoni grada, Stavre je od sekretarice Zorke dobio važnu informaciju. Kafa se pušila na stolu, on je pripalio cigaru i zavalio se u skajem tapaciranu fotelju koja je pod njegovom težinom škriputala. Zorka je uspela uspostaviti kontakt sa Muharemom Ahmetajem… Objasnila mu je da ga Stavre čeka u Kumanovu i da se moraju naći čim pre da održe sastanak i dogovore detalje iduće isporuke velike količine semena pasulja „Tetovca“ u Preševo, Bujanovac i Gnjilane.

Mahala „Divo naselje“

Stavre je morao videti Ahmetaja ovoga puta u četiri oka. Morao je on lično organizovati utovar robe u Muharemov kamion. Magacin se nalazio u poznatoj kumanovskoj mahali koja je nosila ime „Divo naselje“ ili mahala „Tode Mendol“ u kojoj su se pre samo godinu dana vodile žestoke borbe između vojske Republike Makedonije i albanskih separatista koji su nosili uniforme OVK-UČK.

Uglavnom je radio male uslužne vožnje svojim kamionom, najbolje je poslovao u Kumanovu i Gnjilanu, gradovima koji su uz Bujanovac i Preševo svakako obeležili njegov život i sve što je u životu činio i radio

Znao je da je ova isporuka robe drukčija nego prethodne. Mora mu objasniti šta ga čeka… Nije mu bilo lako. Sa tim čovekom sarađuje punih dvadesetak godina… Te godine kada su oni počeli zajedno raditi, leta 1984. godine, država je bila jedna. Nije bila rasparčana nepotrebnim granicama. Kumanovo i Bujanovac bili su mnogo bliže nego danas 2002. godine, iako je razdaljina u kilometrima između ta dva grada, pazi čuda, ostala identična…

A tek što je Gnjilane na Kosovu bilo daleko. Granice su rasle u vis, do neba. Tako su osećali i Stavre Spasoski i Muharem Ahmetaj a to je u svojoj kuhinji umirisana zaprškom od ručka tajila i skeretarica Zorka Sekuloska u dugim i neizvesnim, južnjačkim noćima koje su mirisale na sveže pečenu leskovačku papriku od koje se u ovim krajevima pripremao ajvar i pinđur.

(nastaviće se)

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu