U mahali „Divo naselje“, ulica Jakup Asipi kod Hadži-Šefketove džamije, čekao je Stavre Spasoski svoga starog prijatelja Muharema Ahmetaja. Bio je nervozan…
Pušio je cigaru za cigarom u mračnom i hladnom magacinskom prostoru. Uz Ahmetaja uskoro su se trebali pojaviti i radnici koje je unajmio a koji će napuniti Ahmetajev kamion džakovima sa semenom poznatog pasulja „Tetovca“. No njih nije bilo…
Nije bilo ni Muharema Ahmetaja. Stavre je čkiljio kroz mali magacinski umašćeni prozor na ulicu. Sredina septembra, padala je oštra studena kiša na grad Kumanovo. Na ulici nije bilo gotovo nikoga. Tada je Stavre prvi put otkako je prihvatio posao koji je tek trebao predstaviti svome starom saradniku…
Možda je u tim momentima prvi put gospodinu Spasoskom prošlo kroz glavu da sve ovo otkaže, da izmisli neku vremensku nepogodu na putu, da kaže svom kamiondžiji da je baš tamo negde kod Miratovca upravo veliki zastoj u saobraćaju i da će mu trebati mnogo mnogo vremena kako bi se probio do Bujanovca pa onda dalje alternativnim putevima prema Dobrosinu i Gnjilanu na Kosovu.
Seli su u manjim grupicama na pod magacina, stavili karton pod guzicu da im ne obole bubrezi i prostata, pa su stali da komuniciraju na svome maternjem jeziku i puše cigarete. Stavre ih je sneno posmatrao
Prvo su došli radnici plaćeni za utovar robe u prikolicu kamiona. Njih desetak. Bili su romske nacionalnosti. Kako to naš narod zna reći a da se pritom nikad ne ustručuje političkom korektnošću, bili su to Cigani kojih je u Kumanovu bilo puno. No, oni nisu mogli ništa raditi jer se vozač kamiona još uvek nije pojavio.
Seli su u manjim grupicama na pod magacina, stavili karton pod guzicu da im ne obole bubrezi i prostata, pa su stali da komuniciraju na svome maternjem jeziku i puše cigarete. Stavre ih je sneno posmatrao.
I dalje nije mogao skontati kako će reći Ahmetaju detalje isporuke robe u Gnjilanu. Tj. šta on treba pokupiti tamo na Kosovu, utovariti u kamion i dovesti nazad u Kumanovo.
Može li to on uopšte uraditi, to mu je prolazilo kroz glavu dok je posmatrao radnike kako se smeju i doručkuju vruć burek čija se mast cedila niz papirnati fišek u koji je bio umotan.
U jednom se momentu pojavio i on koga su svi u tom hladnom magacinu sada već nervozno iščekivali. Muharem Ahmetaj iz Bujanovca. Bio je vidno sažvakan umorom. Lice mu je imalo gotovo sivu boju. Prvo je pozdravio radnike a onda je prišao i direktoru „Karpoša“ svome prijatelju Spasoskom. Muhabet je tekao prirodno…
Ispitali su jedan drugog kako žive, kako su im porodice, kako ide posao. Domaćinski i po redu. Radnici su uveliko dok su dvojica starih saradnika razgovarali utovarali džakove u prikolicu kamiona a da im za to niko nije dao izričitu naredbu. Znali su da će čim pre utovare brže i otići svojim domovima sa dnevnicom u džepu.
Stavre je u jednom momentu odlučio da je dovoljno okolišao, te je prešao na stvar i rekao Muharemu Ahmetaju šta on treba uraditi u Gnjilanu. Ahmetaj ga je nekoliko minuta gledao potpuno zbunjeno. Je li ovo onaj njegov stari prijatelj? Čovek sa kojim radi toliko godina. Zašto od njega traži jednu takvu uslugu? Kakvi su to telefonski imenici i brojevi, registratori puni raznih papira koje treba pokupiti od nekih sumnjivih tipova u gnjilanskom naselju Gavran.
Noć je potpuno poklopila kumanovsko „Divo naselje“. Muharem Ahmetaj pali kamion i kreće na put. Dok vozi ka granici sa Srbijom razmišlja o svemu što se dogodilo u magacinu poljoprivredne zadruge „Karpoš“. Put ka Kosovu je bio neizvestan. Posao koji ga je čekao u Gnjilanu bio je još neizvesniji.
Po brdima Preševske doline, u gustim maglenim prevojima planine Karadak, mogli su se još samo videti farovi njegove prikolice kako ponekad zatrepere narandžasto i opet nestanu u kara-tamnu nepoznanicu.
Oni Cigani, radnici za utovar robe, sedeli su u mutvacima svojih malih, siromašnih kućica na periferiji grada Kumanova. Brojali su novac koji im je posle završenog posla u svetlo-plavim kovertama podelio Stavre Spasoski. U jednoj tekiji u blizini romskog naselja derviška halka je u zikru huktala u transu. Makedonija je tonula u san kao kašika u redak džem od šljiva.
O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu[/quote]
