Čim je prešao granični prelaz „Tabanovce“ i ušao na teritoriju Srbije, Muharem Ahmetaj je odlučio da prvo vozi u Preševo i tamo se odmah oslobodi onog dela džakova punih semena pasulja koji su bili namenjeni za preševske potrebe i njihova ne tako brojna poljoprivredna gazdinstva.

Život u okolini planine Karadak nikada nije bio lak. Zemlja je bila peskovita, isušena… Uglavnom pod šumom. Ono malo zemljišta koje je bilo obradivo jedva je obezbeđivalo kakav takav životni minimum. Postilo se tokom čitave godine, ne samo u danima Božića ili Ramazana.

Tako je život na pragovima „južne pruge“ tekao. U tim se momentima dok se probijao kamionom kroz gusti mrak ka Preševu Muharem setio svoga starog profesora srpskohrvatskog jezika u Osnovnoj školi „Naim Frašeri“ u Bujanovcu, gospodina Koste Teofilovića.

Bujanovac transport (2)

Uvek im je govorio da je jezik Pčinje škrt i suv kao i zemlja na kojoj žive i u koju se sahranjuju. „Da bi dobro upoznali vaš jezik, morate se prvo baviti vrtlarstvom u vašim baštama i njivama.

Vozio je Muharem ka zapadnom izlazu iz grada Preševa prema crkvi Sv. Dimitrija i integrisanom prelazu Mučibaba na Kosovu

Tek ćete tada shvatiti Pčinju i prizrensko-timočki dijalekat, bre!“ U polutami svoje kabine smešio se Ahmetaj ovim sećanjima na svoga starog profesora i te bezbrižne dane detinjstva koje je proveo u Bujanovcu.

Vozio je Muharem ka zapadnom izlazu iz grada Preševa prema crkvi Sv. Dimitrija i integrisanom prelazu Mučibaba na Kosovu.

Tu na kraju grada, na obroncima Karadaka, bila je mala pravoslavna crkvena opština Preševa. Crkvu i malobrojni verni narod držao je na okupu i brinuo se oko toga da se sve ne raspe u prah i pepeo paroh Dragan Krstić. Bio je to zanimljiv čovek.

Visok, tanak kao pritka za paradajz, svetačkog lica i duge sede brade. Proveo je život u ovom kraju… Ovde će kako stvari stoje i kosti ostaviti na groblju u porti crkve gde su sahranjeni i njegovi prethodnici koji su Bogu služili u svetinji koja nosi ime zaštitnika Kosovske i Sremske Mitrovice, Dimitrija Solunskog.

Godinama je paroh Dragan Krstić preko Muharema Ahmetaja dobavljao poljoprivredna dobra za potrebe svoje male crkvene zajednice. Sejao je na crkvenoj zemlji povrće i voće… Voleo je makedonsku sortu. Najviše se radovao „Tetovcu“ i slatkim bitoljskim lubenicama.

„E moj Ahmetaj… Bilo je ovde slavnih dana kada sam od ovoga što posejem i zasadim mogao da othranim nekoliko siromašnih porodica po Pčinji i Kosovu. Ništa sebi nisam uzimao. Bog mi je svedok! Hranio sam gladne, živ mi ti! I narod odavde, Srbi, dolazili bre da mi pomognu kad završe svoje obaveze.

Nekako smo se svi družili, i Albanci nam pomagali da oplevimo, zalijemo, posejemo. Sada mrka kapa. Poludeo narod načisto. Svi okrećemo glave jedni od drugih. Nikog da ti kaže „Bog pomogao“, niko da po starinskim adetima izusti „merhaba čičko“. Nema više nikoj da ti dojde. Zagorka i ja sve sami rabotamo. Golema tuga i nesreća od kako se zarati na Kosovu. Tri godine prođoše, ama ništa ne se smiruje. Belaj!“

Ovim je rečima ostareli paloh u izlizanoj mantiji Dragan Krstić dočekao Muharema Ahmetaja ispred crkve Sv. Dimitrija u čijem je dvorištu u istrošenoj svešteničkoj kući pokrzanih biber crepova i stanovao.

Allahu dragi, samo da ne pukne i ovde rat i odnese sve što mi je drago i srcu milo.“ Tako je duboko u sebi sricao rečenice dok je gledao kako stari pop pod slabim lampama pokušava da se izbori sa teretom koji je trebao odneti u pomoćne objekte crkvene opštine koji su služili kao neka vrsta magacina

Dok ga je gledao kako pokušava da ponese onih par džakova što je poručio za svoje potrebe, Muharem je mislio da posle njega ovde više neće biti tako vrednog i poštenog čoveka. Daj Bože da popovsku službu preuzme neko sličan Krstiću. Uplašio se odjednom Muharem Ahmetaj. Crne misli su ga presretale na makadamu…

„Allahu dragi, samo da ne pukne i ovde rat i odnese sve što mi je drago i srcu milo.“ Tako je duboko u sebi sricao rečenice dok je gledao kako stari pop pod slabim lampama pokušava da se izbori sa teretom koji je trebao odneti u pomoćne objekte crkvene opštine koji su služili kao neka vrsta magacina. Sa crkvenog zvonika vijorila se srpska trobojka. Muharem odjednom oseti potrebu da zamoli svog domaćina za konak, da ostane u njegovom društvu. Nikada se ovako nije uplašio u svom životu. Kad god bi mu na pamet pao Stavre Spasoski, setio bi se Gnjilana u kome ga čeka neki vrlo sumnjivi posao.

„Dragane, posluži čoveka bar sa slatko i vodu!“ – otškrinuvši vrata od kuće vikala je žena paroha Dragana Krstića, gospođa profesorica geografije u penziji, Zagorka Krstić.

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu[/quote]