Piše: Srđan Sekulić

Muharem se vrlo brzo na insistiranje domaćina, paroha Dragana Krstića ali i njegove supruge Zagorke Krstić, našao u dnevnoj sobi skromne svešteničke kuće u Preševu. Stari pop je završio sa utovarom džakova u magacinske prostorije pa je zadovoljan sedeo za trpezarijskim stolom i u rukama vrteo svoje brojanice od kojih se njegove jagodice na prstima desne ruke nisu odvajale.

Slabo osvetljena, dotrajalim sijalicama i pokojom svećom mučenicom, soba je izgledala onako kako je i trebala izgledati… Kao da u njoj žive i dotrajavaju stari ljudi koji se sve manje brinu za ovozemaljske peripetije a pogotovo za dizajn enterijera. Sveće su treperavo osvetljavale likove pravoslavnih svetaca koji su sa drvenih ikona strogo posmatrali njihovo ćutanje…

Ikone su bile dominantan detalj toga skromnog i poštenog domaćinstva. Muharem je krišom bacao pogled na pokoju od njih odakle su ga, njemu se tako bar čini, korili ti sveti ljudi za sve njegove grehove počinjene u životu a ponajviše za ovaj koji tek treba da učini…

„Ne radi to, Ahmetaj!“ – pomišljao je da mu dobacuje Sv. Spiridon Čudotvorac sa Kipra, zaštitnik zanatlija svih vrsta. „Ne idi u Gnjilane, Muhareme sine!“.

Noć je postajala sve tamnija a sati se približavali onima koje ljudi nazivaju „sitnim“. Zagorka je, ogrnuta džemperom, bistro gledala u Ahmetaja. Pronicala mu je u dušu, tako mu se činilo. Samo je zidni sat tupo oglašavao sekunde i minute, kuckao negde direktno u slepoočnicu. Iz tih teških promišljanja trgao ga je glas njegovog domaćina, paroha Krstića.

„Moj ti je savet, dete drago, da prespavaš ovde… Eve vidi, deset će sati da otkuca uskoro. Kude ćeš po ovoj mrklini da voziš dalje za Bujanovac. Kuj znaje kakve sve budale po ove gluve sate teraju tim magistralnim cestama. Ima gostinjska soba, nije kao u hotel, ali je sve čisto krsta mi i desnice kojom se krstim! Jel tako Zagorka? Sad će Zaga nešto da ti stavi da večeraš, popijemo po čaj i na spavanje! Taman bre tako!“

Muharem se neko vreme pokušavao opravdati zbog čega ne može da ostane na konak kod ovih dobrih ljudi ali je shvatio da je to uzalud… Zaista, zašto bi sada ovako umoran nastavljao svoj put? Ionako mu ovaj dan traje čitavu večnost. Kao da je pre punih mesec dana bio u Kumanovu na utovaru u mahali „Tode Mendol“. A i prija mu da bude u društvu… Ne želi da provede ovu noć sam. Večera, čaj, gunjevi kojima su kreveti bili obloženi. Sve ga je to vuklo u dubok san.

Bujanovac transport (3)

„Eeee Bujanovac! Ja ga se sećam kad je bio mala čaršija, nekoliko prašnjavih ulica… A sad, ete ga grad!“ – mrsila je Zagorka sebi u bradu dok je Muharemu na tanjir stavljala dva parčeta podgrejane pite od krompira.

„Ja sam rođena u selu Lopardince pored Bujanovca… Tamo sam se školovala u Bujanovac. Nikad Preševo nisam zavolela iako se nisam daleko udala. Dragan to ič ne razume, ni dan danas ne mu je jasno. Šta ćeš… Nekako mi skroz drugi svet bre ovde. Jel odeš nekad tamo, a Muharem?“

Nije znao Ahmetaj o čemu to priča ova žilava starica… Lopardince mu je bilo tako daleko sada. Kao da su ga zidovi ove kuće potpuno odvojili od realnosti. Ikone su kao scenografija samo pojačavale utisak da se on upravo nalazio „ni na nebu ni na zemlji“. Gutao je zalogaje ukusne starinske pite krompiruše koje je zalivao toplim čajem od nane.

„Pusti ga bre Zagorka da jede… Ti i to tvoje selo. Kakvo bre Lopardince! Muharem živi u čaršiji baš se on vuca po tim selendrama. Ja sam išao nedavno i rekoh ti da se ništa, ama baš ništa nije promenilo otkako si ti napustila roditeljsku kuću. Obišao sam manastir Sv. Arhangela Gavrila onamo prema Kosovu kad se krene, kad se izađe iz tvog sela… Bila manastirska slava. Svi otišli ili za Bujanovac ili za Vranje. Tuga bre!“ – stari pop zastade pokraj prozora.

„Sećam se da je Miletova ćerka išla u taj manastir jednom… Kažu da se poplašila mnogo, vodili je da joj pojanjem i molitvama razbiju strah. Našli je bili samu u šumama Karadaka. Izgrebana, polomljena. Kuku kuku. Pu pu daleko bilo od nas i ovog doma. Nisu to bila čista posla!“ – dodade Zagorka i polako pokupi poslednje mrvice sa stola. Već idućeg trenutka krsteći se udaljila se u gostinjsku sobu da pospremi gostu.

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu