Piše: Srđan Sekulić
„Ustani bre, pijana budalo! Ustaj bre aman totalno ke se slediš ovdeka!” – radnik javne gradske čistoće u narandžastom radnom kombinezonu drmusao je Stavru Spasoskog za noge.
Sa teškim naporom Stavre je izranjao na površinu sna, plivao je silno, radio je i nogama i rukama baš onako kako su ga učili dok je bio mali na jezeru Glažnja u neposrednoj blizini Kumanova na padinama planine Skopska Crna Gora koju su sa one kosovske i pčinjske strane zvali pomalo i mitskim imenom turskog porekla koje se kod nas u dugim vekovima osmanske vladavine odomaćilo kao – “Karadak”.
Crno brdo! Otvorio je oči i ugledao radnika koji je u onoj narandžastoj odori sa zelenim kačketom na glavi Stavri izgledao kao kakav vanzemaljac. Pokušao je nešto da upita svoga čudnovatog spasioca, ali ga je glas izdao.
Mamurluk, glavobolja, teško pijanstvo! Pošto je odustao od bilo kakve priče rukom je dao znak “narandžastom” da mu pomogne da se bar pridigne na klupu i sedne onako kako sav normalan svet sedi po klupama na javnim gradskim površinama
“Kak se vikaš?”- upita Stavre narandžastog.
“Šaban Karaman” – odgovori mu radnik gradske čistoće.
“Ti blagodarim, Karaman. Spasio si me dobre upale pluća, ako je već nisam zaradio!” – reče mu Stavre i zaroni glavu u svoje šake koje su bile položene na kolenima.
Jutro je bilo hladno i vlažno… Rosa je potpuno izmokrila Stavrinu odeću koja je smrdela na duvan, alkohol, znoj. Smrdeo je na kafanu.
Nakon tog kratkog razgovora sa Šabanom Karamanom Stavre shvati da se nalazi u nekom čudnom delu grada… Nije bio blizu svoje mahale pa ni kafane “Sitno sokače”. O centru grada Kumanova da i ne govorimo, jer ovo očigledno nije bio centar. Kroz krmeljave očne kapke nazirao je prugu, neke neugledne kućice prizemnice sa pustim avlijama u kojima se skladištio raznorazni otpad, bosu decu koja musava i čupava jure za loptom.
“U kojoj sam mahali ovo Šaban?” – upita Stavre radnika sa zelenim kačketom.
“Vie ste vo Čerkesko Selo… Eve tuka e i Čerkez džamija a nadole tamu Železnička stanica Kumanovo!” – reče mu dobri narandžasti čovek prezimena Karaman.
Stavre se još više smrzao na ove reči svoga tamnoputog anđela čuvara. Prolazilo mu je kroz glavu: “Kakvo bre Čerkesko Selo, šta radim ja ovde? Kako sam uopšte dospeo u ovu vukojebinu? Se napiv ko letva so ona prokleta ljuta mastika!”
“Nikad mi nije bilo jasno što se ovo selo kraj Kumanova gde su u socijalizmu digli Železničku stanicu zove Čerkesko Selo… Ima li ovde Čerkeza a Šaban?” – upita ga Stavre dok su zajedno sedeli na klupi i posmatrali srećnu decu kako igraju fudbal.
“Beše, beše… Vo ono tursko vreme bili ovdeka Čerkezi. Sega nema više. Mi Cigani, Šiptari i pokoji Makedonec!” – odgovori mu Šaban Karaman i kroz nos mu izađe mali pramičak duhanskog dima koji je netom pre pušeći “Partner” cigaretu duboko uvukao u sebe.
Prijalo mu je da sa ovim čovekom sedi na toj klupi u nigdini… Čak mu pade na pamet da ga možda ponudi da odu zajedno na doručak. Što se njega ticalo, on bi u Čerkesko Selo kraj Kumanova rado i preselio samo da se ne vrati u svoju mračnu i neizvesnu svakodnevicu.
“Eve ga mojot brat Muharem… Moram da idem!”- reče mu iznenada Šaban Karaman.
Ime Muharem odmah je otreznilo Stavru. Setio se svog poslovnog partnera i prijatelja Muharema Ahmetaja iz Bujanovca koji sada sigurno vozi sirotim putevima južne Srbije. Setio se odmah potom i žene Ljiljane a i opasnog kamatara i vlasnika kafane “Sitno sokače” Jordana Stojanoskog.
Čak ni gol koji je pao na uličnoj fudbalskoj utakmici koju su Šaban i on gledali i unikatno slavlje mališana koji su za tu priliku uz ritam tarabuke igrali trbušni ples nije uspelo da ga razvedri. Morao je otići kući Ljiljani na oči. Nije mu bilo druge!
*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani
O AUTORU:Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
