Piše: Srđan Sekulić

„Marko Dimitrijević kraj telefona… Treba mi neko iz redakcije, ako može lično urednik novina. Recite mu da je zaista hitan poziv, nije mi baš signal ovde kako treba, samo mu recite da ga tražim, da se javljam iz Bujanovca sa terena i da me više ne zajebavaju bre, da mi kažu dalje instrukcije. Gde ću bre uopšte da noćim večeras? Platili su mi smeštaj za 4 dana, danas mi ističe a ja izgleda ovde još nisam završio posao… To pitajte gospodina urednika, odmah!” – sa kačketom na glavi i u maslinasto zelenom đubretarcu neobrijani čovek je nervozno telefonirao iz jedne kafane u centru grada Bujanovca oslonjen laktom o šank.

Drugi gosti kafane, sanjivi i nezainteresovani, shvatili su da ovaj uzrujani gospodin komunicira najverovatnije sa nekim u prestonici, u Beogradu. Po onome što su uspeli da prokljuve, stasu, glasu i nošenju bilo im je jasno da je on verovatno novinar ili pisac ili možda čak tajni agent?

Izražavao se kao neko ko dolazi iz prestonice a razni su se sumnjivi likovi motali po Pčinji poslednje vreme, otkako se zapucalo u Makedoniji i kako su neke raštrkane jedinice albanske separatističke vojske UČK spažene da su ušle sa teritorije Kosova i Metohije u Pčinju.

Marko je bio svestan da od svega toga nema ništa, da se u Prištinu neće vratiti verovatno nikad niti on niti njegove kolege, a ni svi oni koji su u tim ratnim godinama napustili najveći i verovatno najprljaviji grad AP Kosova i Metohije

Učen bre čovek sigurno, razmišljali su u gustim oblačcima duvanskog dima zagledani u emisiju “OKO magazin” koja se emitovala na drugom programu Radio-televizije Srbije. Pokraj šanka stajala su dva ranca, jedan fotoaparat a u njegovim rukama crni blokčić u koji je čovek zvani Marko Dimitrijević stalno nešto zapisivao, pa škrabao, cepao papire i trpao ih u široke džepove svoga đubretarca.

Marko Dimitrijević bio je četrdesetpetogodišnji novinar i kolumnista nekoliko najtiražnijih novina u SR Jugoslaviji te 2002. godine…

Rođen u Prištini u kojoj je odrastao i živeo sve do pre tri godine tj. 1999. kada je iz prištevskog naselja Aktaš pobegao u glavni grad Srbije i smestio se na Banovom Brdu, u stanu njegovog rođaka koji je od 1989. godine živeo u SAD.

Bujanovac transport (10)

Iz Prištine je bio dopisnik “Politike”, “Danasa” i nedeljnika “Vreme” počevši od 1994. godine pa se zbog takvih okolnosti lakše snašao kao jedan od hiljade izbeglica sa Kosova i Metohije koji su spas i novi početak potražili u srpskom glavnom gradu.

Do pre tri godine bio je takođe i stalno zaposleni novinar i kolumnista prištinskog lista “Jedinstvo”, ali je zbog ratnih okolnosti, bombardovanja zemlje i bežanije sa Kosova taj angažman do daljnjeg bio privremeno obustavljen iako je Marku u “Jedinstvu” još uvek išao staž a dobijao je od države i neku crkavicu koja je trebala predstavljati “platu”.

Kao neko ko je boravio i radio na Kosovu onda kada je tamo bilo najgore, bio je najbolji kandidat da urednici svih novina za koje je honorarno pisao baš njega kontaktiraju i daju mu zadatak da ode u Bujanovac i Preševo i napiše šta se to tamo, kog vraga, dešava  i da li će se rat preliti izvan makedonskih granica na Pčinju koju su njegove kolege, albanski novinari i političari, počeli u javnosti nazivati “Preševskom dolinom”

Svi su se pravili da se ništa ne događa, da je sve privremeno i da je samo pitanje vremena kada će se Marko Dimitrijević i ostali zaposleni u listu “Jedinstvo” vratiti u svoje kancelarije u Prištini pa će nastaviti baš tamo gde su i stali u poslednjem broju novina štampanom nekad u leto 1999. godine.

Marko je bio svestan da od svega toga nema ništa, da se u Prištinu neće vratiti verovatno nikad niti on niti njegove kolege, a ni svi oni koji su u tim ratnim godinama napustili najveći i verovatno najprljaviji grad AP Kosova i Metohije.

U Beogradu se snašao-kako se snašao. Nije bilo loše. Živelo se nekako. I taman kad je pomislio da je sve gotovo i da sa jugom neće više imati ništa, desilo se ono što ga je i dovelo u ove kasabe na obroncima Karadaka. Kao neko ko je boravio i radio na Kosovu onda kada je tamo bilo najgore, bio je najbolji kandidat da urednici svih novina za koje je honorarno pisao baš njega kontaktiraju i daju mu zadatak da ode u Bujanovac i Preševo i napiše šta se to tamo, kog vraga, dešava  i da li će se rat preliti izvan makedonskih granica na Pčinju koju su njegove kolege, albanski novinari i političari, počeli u javnosti nazivati “Preševskom dolinom”.

“Konobar, daj mi još jednog Jelena… I molim te, ako ti nije problem da ugasiš ovu emisiju i da pustiš bre neku muziku laganu da slušamo. Bilo šta, može i Cuneta. Moram da završim ozbiljan posao, kasnim sa tekstom, kunu me ovi u Beogradu. Naravno, platiću ti sve!” – muškarac sa kačketom na glavi obraćao se konobaru za šankom koji ga je gledao tupim pogledom sa blago otvorenim ustima, kao u ribe na suvom.

Otvorio je crni blokčić i zapisao velikim slovima: “Slučaj Karadak: Rat u Pčinji?”

              *Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu