Opet si se napio ko letva u neku bujanovačku kafanu a? Jel to? Posle jednonedeljne pauze donosimo vam novi nastavak proze Bujanovac transport koju za Bujanovačke piše Srđan Sekulić iz Sarajeva. Uživajte!

Piše: Srđan Sekulić

Bujanovac nekada

Majka stoji ispred zgrade u Aktaš naselju u Prištini. Sva je u crnini i glava joj je pokrivena crnom maramom. U ruci drži tek ispečenu pogaču prekrivenu belom vezenom krpom. Pogača se puši na hladnom decembarskom vazduhu.

Majka

Majka me gleda zbunjenim pogledom, kao da pokušava da mi kaže nešto važno ali joj nije dozvoljeno da govori. Neko joj je zabranio da priča. Ko? Ko to mojoj majci ne da da mi se obrati? Kolutanjem očima i pomeranjem obrva daje mi nekakve zastrašujuće znakove. Naprežem se da shvatim o čemu se ovde radi, šta mi to ona poručuje?

U jednom momentu pogača joj ispada iz ruku na izlokan asfalt. Iz krpe umesto tople pogače ispada jedna žuta iskrzana hartija na kojoj piše:

Moj sine. Kosovo je davno ispričana priča koja se svima nama ponavlja… Tvoje je da trpiš tu muku. Da se boriš kroz život. Idi i ne osvrći se. Mene i tvog oca su sahranili na starom prištevskom groblju, pored Solunaca. Dok su tu naše kosti i kosti naših komšija, dedova, pradedova, dalekih predaka sve do Belog Orla i Bele Pčele ova će zemlja biti naša. Nemoj da bereš te brige. Nego otidni, poslušaj majku. Ne da odeš samo da se preseliš u drugi grad. Otidni bre jednom zauvek iz ove duge zimske noći. I ne vraćaj se… Ni blizu da ne dolaziš. Pusti da trunemo na miru. Voli te majka!

Špijun

“Gospodine, imate telefonski poziv! Gospodine Marko, zovu vas opet iz Beograda!” – konobar je pokušavao da probudi svog čudnovatog i kako su zaključili gosti kafane obrazovanog gosta.

“Zovu vas iz Beograda… Rekli su mi da vam kažem da vas traži urednik novina za koje pišete. A baš sam mom komšiji Miti rekao da ste vi sigurno novinar ili pisac. On, ćutuk, govori da ste vi neki špijun!” – dodade konobar pa se usput i nasmeši bunovnom novinaru iz prestonice.

“Marko ovde… Recite druže uredniče!” – Dimitrijević zgrabi slušalicu i progovori hrapavim dubokim glasom koji je i njega samog uplašio

Bujanovac transport (11)

Opet je dan proveo u ovoj buvari u centru Bujanovca. Ništa jeo nije. Tekst je napisao skoro do kraja i taman što je odlučio da će krenuti u smeštaj gde će ga prekucati i poslati u redakciju da se štampa, onaj Jelen koji je uporno ispijao od sabajle mu je došao glave.

Možda je pravilnije reći da mu je “došao nogu”. Pokušao je da ustane sa stolice ali noge ga jednostavno nisu slušale pa se brže bolje vratio u naslon i naručio još jednog Jelena. Sve nakon toga istorija je ovog kafanskog popodnevna koju niko neće zapisati, pamtiće je možda konobar i njegov komšija Mita još par dana pa će je onda i oni ispustiti iz svojih moždanih fascikli u večnu smrt i zaborav.

Ali nema tu šta mnogo ni da se pamti. Verovatno je ubrzo nakon toga u sparnoj i zadimljenoj kafani opijen tolikim pivom zaspao i balio po kariranim stolnjacima.

Motel, nekadašnji ponos Bujanovca

U bujanovačku kafanu

Dimitrijeviću, do ponoći da si mi poslao tekst! Jesi li čuo? Opet si se napio ko letva u neku bujanovačku kafanu a? Jel to? I šta ja to bre čujem da me ti tražiš, nešto se ljutiš što ti mi ne javljamo dalje instrukcije? Da ti ne fali nešto možda tamo a? Ni kučeta ni mačeta nemaš bre, plaćam ti smeštaje, hranim te, dajem ti redovno platu. Šaljem te na najatraktivnija mesta prvog, dajem ti bre ekskluzive i ti si našao tu nešto da se buniš je li bre? – dopiralo je sa druge strane slušalice

Urednik se nije zaustavljao:

„Da neće možda ovi u “Jedinstvu” da ti daju bolji honorar a? Čim si došao sa Kosova zaposlio sam te bre, dao ti punu platu! Mogao sam neko naše dete iz Beograda da zaposlim! Slušaj me, nemoj da mi zaboraviš tekst do ponoći. Idi sad istrezni se, istuširaj se i završi posao. Platio sam ti smeštaj još sedam dana u Bujanovcu. Sutra uđi u auto i zaputi se u Dobrosin. Ako te zaustavi tamo neka Milicija ili vojska pokaži im akreditaciju i reci da je sve dogovoreno i da te puste da radiš svoj posao. Ukoliko im i tada nešto ne bude jasno zovi mene. Jel si čuo?“, čuo se urednik, samo što nije ušao u bujanovačku kafanu.

“Razumeo sam, druže uredniče!” – izusti Marko Dimitrijević jedva nekako i spusti slušalicu.

Dimitrijević uze svoje torbe, fotoaparat, crni blokčić i izađe iz kafane u hladno bujanovačko predvečerje.

Mujezin je učio ezan. Bolje je natukao kačket na glavu, zakopčao “do grla” svoj maslinastozeleni đubretarac i uputio se teškim korakom ka hotelu.

                                                *Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu