Piše: Srđan Sekulić

Bujanovac transport… U kabini svoga kamiona tražio je upaljač…

Negde mu je u tom neredu zapao i sada nikako ne može da pronađe vatru i da pripali cigaretu, pa da startuje staru mašinu i uputi se ka Gnjilanu. Vidi ženu ispred ulaznih vrata kuće kako prosipa vodu iz đuguma po stazi ispod basamaka i maše mu setna.

Okrajkom šamije briše suze. Voleo je svoju Refiju. Sa njom je podelio i dobro i zlo. Bila je od onih čeličnih žena starog kova kojih je malo ostalo kako u Bujanovcu tako i na čitavom Balkanu.

Bujanovac u krvi

Nepokolebljiva, odlučna, odana. Sa njom je mogao planine da pomera, tako mu se činilo. Znao je da Refija ne voli njegove dugačke ture i vožnje po opasnim putevima juga. Odlaske i odsustva od kuće.

Želela je da bude uz nju i decu. Ali njemu je to bilo u krvi… Makadam cesta, izlasci i zalasci sunca na putu, ručkovi i večere u magistralnim krčmama.

Voleo je Muharem Ahmetaj da vozi kroz njegovu rodnu Pčinju pa da nastavi preko Karadaka ka Kosovu ili Makedoniji

.

Nikada neće zaboraviti povaljane bostane u selu Pasjane kod Gnjilana jednog toplog julskog popodneva 1997. godine…

Bilo je vruće toliko da je imao utisak da se kao maslac topi na vrućem kožnom sedištu svoje mašine. Vozio je i tada za Stavru. S tim da je Stavre tada pored „Tetovca“ radio i sa čuvenim makedonskim lubenicama.

Pre pet godina u Pasjanu

Vozio je Muharem to slatko seme pelagonijskog bostana a vredni seljaci su ga sadili na čitavom ravnom Kosovu. Muharem konačno napipa upaljač u proseku između sedišta i vrata kamiona, pripali cigaretu koja mu je sada već neko vreme visila o donjoj usni zalepljena gustom pljuvačkom.

Bujanovac transport (13)

Kako je zabrundao stari motor njegovog kamiona tako se i njemu vratila slika toga dana koji se dogodio pre pet godina u Pasjanu kod Gnjilana… Upamtio je taj dan po slatkoći ama i po gorčini!

Vidi Ahmetaj, teška su bre vremena došla… Šta znaš, možda nas dvojica ovako nećemo moći sutra da se gledamo u oči i da razgovaramo. Vidiš da se pokreće neka sila protiv nas. Hoće da nas isteraju odavde. Eve bre, ti si Albanac ama ne si sa Kosova nego živiš u Bujanovac.

Jel tebe neko tera odatle zato što si Šiptar? Oprosti, Albanac. Nemoj Muharem da se ljutiš što kažem „Šiptar“.

Tako je govorio tog julskog dana stari domaćin Jakov Marković iz sela Pasjane kod Gnjilana. Upamtio je te njegove reči dobro Ahmetaj. I zaista tako i beše…

Pala je krv

Dve godine nisu prošle a on se više nije tako često vozio ka Pasjanu. Pala je krv u međuvremenu, zapucale su neke stare puške. Jakova više nikada nije ni video. Jednom je u zabačenoj prigradskoj gnjilanskoj kafani neposredno posle rata, kada se još uvek nije znalo ko pije a ko plaća, i kada se lako moglo neopaženo ući na Kosovo, nekad početkom 2000. godine, načuo da je Jakov umro u svom domu u fotelji gledajući na televizoru kako mu u centru Gnjilana Albanci pale kuću u kojoj su mu deca živela

Kupio im je od svog teškog seljačkog rada kuću u varoši da ne kaljaju svoju obuću gustim blatom u Pasjanu i da se deca školuju, pa ako Bog da nek idu dalje za Prištinu ili Beograd. U Prištinu nisu stigli da odu iz Gnjilana a velika je šansa da su sada negde u Beogradu.

Pred njim se ukaza džamija u selu Dobrosin kod Bujanovca

„Ali evo, vallahi mi, zapuca se i kod nas estagfirullah. Došlo nam Kosovo pred vrata… Blizu valjda, pa se prelilo preko Karadaka. I moguće je, vrlo je moguće da me proteraju iz Bujanovca samo zato što sam „Šiptar“, kao što su Jakovu upalili kuću samo zato što je bio Srbin u Gnjilanu.“ – pomisli Muharem u vožnji dok se približavao selima Turija i Lučane.

Na „Radiju Skoplje“, stanici koju je Muharem često slušao dok je radio svoj posao, u tom momentu zasvira makedonska starogradska pesma u izvedbi Mirka Mitrevskog: Selvije sen đuzel, j’oko mori kalešo, moja prva izgoro!

Muharem tiho za sebe zapeva dok je njegov kamion brundao ka Dobrosinu: Tuk’ te najdov v’ komšiji kuzum bela Selvije laf muabet praveše!

Na horizontu u planinskim prevojima Karadaka nazirao se tanki minaret dobrosinske džamije Bukurdinë.

*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu