„Ljiljana otišla… Ostavila me kučka. Ke bidne da e vo Skopje kod roditeli…“ – govorio je Stavre a njegov gromki i hrapavi glas odbijao se od hladne zidove direktorske kancelarije.

Zorka je ćutala. Negde duboko u sebi je mislila o tome kako joj je drago što je Stavre ostao sam. Čitav život ga je jurila, čitav život provela je u njegovoj neposrednoj blizini žudeći za njim ali joj ga je pred nosem otela ta čuvena lepotica iz Skoplja, Ljiljana Jančovska.

Ljiljana se vratila u Skoplje

Stari Bujanovac

Nekoliko puta palo joj je na pamet da Stavri uništi brak, lako je mogla to uraditi. Bila je upućena u sve njegove poslove i tekuće poslovne projekte. Znala je sve njegove male poslovne tajne. Samo da je otišla i ispričala njegovoj supruzi sa kakvim mutnim firmama i poslodavcima njen suprug sarađuje poslednjih godina po jugu Srbije i na Kosovu bilo bi dovoljno za Ljiljanu Jančovsku da se bez osvrtanja udalji od Kumanova i propalog braka.

Ljiljani je bilo stalo do porodičnog obraza, ponosa familije i njenog prezimena koje je nasledila od oca. Njeni su roditelji bili gradska makedonska gospoda. Ne bi ona podnela to da njen suprug muti vodu sa nekakvim kriminalcima i polu-trgovcima iz pčinjske zabiti.

Ali Zorka to ipak nije uradila svojoj životnoj neostvarenoj ljubavi, svome Stavri. Umesto toga vredno je radila na tome da nekako sakrije tragove poslovanja u sumnjivim okolnostima, čudnovate bankovne račune i uplatnice, jezive i daleke adrese nekih poljoprivrednih kombinata po Trgovištu i Bosilegradu sa kojima je poljoprivredna zadruga „Karpoš“ poslovala.

Biznis avantura

Znala je da je Stavre zbog svoje naivnosti i gluposti upao u takve radnje… Političari su ga ucenili. Lokalni kriminalci sa kojima su bile povezane separatističke albanske jedinice koje su žarile i palile po severu Makedonije od 1999. godine pa sve do ovog tužnog i kasnog septembra 2002. godine.

Bujanovac transport (15)

Na kraju eto, Ljiljana je saznala ili bar nazrela i ovu Stavrinu biznis avanturu i konačno ga je ostavila. Otišla svojoj kući, svome rodnom gradu. Izvadila je opanke iz kumanovskog blata. Zorka joj je u neku ruku i zavidela…

Ljiljana je sada u Skoplju, u velikom gradu, verovatno obilazi robne kuće i butike, šeta uglančanim bulevarima a ona sa njenim bivšim nesrećnim mužem sedi u raspaloj firmi na periferiji Kumanova i razmišlja hoće li neki Muharem uspeti da završi posao u Gnjilanu pa da im oboma lakne i da se vrate njihovim svakodnevnim obavezama i klijentima, danima mrmota u našem malom preduzeću.

Možda je ovo konačno momenat da osvojim Stavrino srce… Da starost proživimo zajedno kada nam u mladosti to već nije bilo suđeno. Sada bih trebala da ga utešim, da mu pružim rame za plakanje i da mu napravim toplu večeru. Faliće mu ženska ruka, neće moći da podnese čamotinju na obroncima Kumanova u mahalskim dugim i memljivim noćima.“ – Zorka je u sebi nabrajala kao da se moli

Put u Trgovište (ilutracija)

Njeno planiranje pružanja utehe svome ucviljenom direktoru prekinuo je on sam… Odjednom je iz fioke izvukao neku dokumentaciju, stare fakture i počeo je ispitivati da li su ovi ili oni uplatili novac na račun firme jer ako se ovako nastavi neće imati da joj isplati septembarsku platu.

Je li bre Zorka, uplatiše li nam novcite oni iz Trgovišta? Kako im se beše vika kombinat?“ – iznenadno je upitao Stavre svoju sekretaricu

E, moja ubava Zorko

Zorka je bila zatečena, osećala se kao u detinjstvu kada bi je njen strogi otac Dimče uhvatio u nekoj od nečasnih radnji ili u tinejdžerskim lažima. Osetila je da joj se glava zajapurila, verovatno je izgledala kao reprezentativan primerak rumene jabuke na ristovačkoj pijaci pred božićne praznike.

Isto tako je pocvrenela onda kada je sa Stavrom išla baš u to Trgovište na sastanak sa direktorom kombinata „Koštana“. Tada joj je Stavre na putu ka Trgovištu u blizini manastira Prohor Pčinjski zabrinuto stavio glavu na rame i rekao: „E moja Zorko, moja ubava devojko! Bez tebe ne bi završil niti edna rabota!“

Koštana se vika kombinat iz Trgovište. I kolku znaem ne su nam uplatili niti edna para, niti edan dinar beli. Sega ke najdem broj i ke ih vikam da razberem šo se slučuva!“ – dodate Zorka i hodom mlade i energične žene uputi se u svoju kancelariju

*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu