Doček Nove 2001. godine novinar Marko Dimitrijević proveo je u Bujanovcu. Boravio je u tom gradu na jugu Srbije poslom sve do 8. januara kada se vratio u Beograd ubeđen da je teški PTSP-ovac.

Posao je uglavnom obavljao u Makedoniji, trebao je izveštavati i pisati pre svega iz Tetova. Njegovim nadređenima najlogičnije je bilo da ga smeste u Bujanovac, pa da on odatle preko Kumanova i Skoplja putuje u Tetovo i Gostivar da bi izveštavao sa ratom zahvaćenih područja.

Možda su se u tih osam dana njegovog života delimično provedenih u Pčinji zvezde tako poklopile da su ga čudni sazvežđa putevi godinu i po dana kasnije, krajem septembra 2002. godine, opet doveli u ovu otužnu čaršiju koja je u onim osmanskim vremenima pripadala „Prištinskom sandžaku“.

Nikada neće zaboraviti taj dan i noć i jutro prvog januara Nove godine. Od samog starta, od samog ulaska u uske ulice čaršije, sve mu je delovalo gotovo kao da je napisano, kao da je on to ukucao na papir u svojim pokušajima pisanja književnosti u žanru magijskog realizma, kada je probavao da odmori od suvoparnog novinarskog stila koji su mu urednici novina za koje je radio silom nametali.

Doček Nove godine bio je tradicija u Bujanovcu (Foto ilustracija)

U jednom momentu našao se kod Doma kulture u samom centru grada a prekoputa mu se ukazala u svoj svojoj slavi kultna bujanovačka ćevabdžinica „Prizrenac“ koju je držao poznati goranski majstor rodom iz Dragaša sa Šar Planine, Alija Demiri. Ušao je u ćevabdžinicu i naručio 10 ćevapa u pola pitarke sa kajmakom i lukom…

Bujanovac je bio pod strahom. Na grad se zajedno sa zimom i velikim snegom spustila strašna tmuša koja se svima zavukla u kosti, kao što beogradska Košava uteruje u čoveka studen.

Šaptalo se o ratu u Makedoniji, šaptalo se o tome da su u Končulju, Dobrosinu, Velikom Trnovcu već raspoređene trupe albanskih separatista sa ciljem da opkole Bujanovac i Preševo u momentu kada njihovi saborci isto to budu uradili preko makedonske granice u Tetovu, Gostivaru, Kumanovu.

Svi su znali sve a niko sa sigurnošću nije mogao da tvrdi ništa, takav je bio taj doček Nove godine… Marko je razumeo sve šta se dešava. Prošao je to u Prištini samo dve godine ranije. Video je obrise toga kosovskog mraka kako se polako spušta na Pčinju i Makedoniju, gomilali su se tamni oblaci od strane Uroševca i Kačanika.

Bujanovac transport (16)

Ali nije sve bilo tako crno toga 31. decembra 2000. godine. Pošto se smestio u hotel i istuširao se, Marko je odlučio da u akšamske sate prošeta gradom i nešto pojede. Šetao je besciljno Bujanovcem u potrazi za nekim znakom, novogodišnjim čudom kakva su se dešavala u američkim filmovima koje smo svi gledali i koji su prikazivani na domaćim televizijskim kanalima u svetlucavim i okićenim prazničnim noćima.

U jednom momentu našao se kod Doma kulture u samom centru grada a prekoputa mu se ukazala u svoj svojoj slavi kultna bujanovačka ćevabdžinica „Prizrenac“ koju je držao poznati goranski majstor rodom iz Dragaša sa Šar Planine, Alija Demiri. Ušao je u ćevabdžinicu i naručio 10 ćevapa u pola pitarke sa kajmakom i lukom…

Jeo je sa apetitom, roštilj je bio izvanredan. Najednom kod „Prizrenca“ uđe vidno uznemireni čovek. Prišao je radniku do samog šanka i sve dok ga ovaj nije primetio cupkao je u mestu ofucanim cipelama.

Molim te, imam kod kuće petoro gladne male dece i bolesnu ženu. Molim te, ne znam šta ću da radim, će pocrkaju od gladi, ne smo jeli ič poslednjih šest dana, nećemo bre da dočekamo Novu godinu!“ – govorio je suvonjavi neobrijani čovek sa vunenom kapom na glavi

Radnik ga je gledao zbunjeno, nije znao šta da mu odgovori, zatekao ga je u jeku smene, nije mogao postići da izbaci sve narudžbe za goste koji su gladni nestrpljivo čekali porcije vrpoljeći se u svojim stolicama.

Iz jedne odvojene prostorije u ćevabdžinici „Prizrenac“ ušao je stari čovek sa potpuno sedom kosom i dobro održavanom bradom. Marko pomisli da je to možda sami vlasnik restorana Alija Demiri. Starac je sa teškim akcentom na srpskom jeziku rekao:

Bekim, spremi ovome ćoveku 2 kila roštilja i najbolje ispečene pitarke, nemoj da žališ. Da im ne fali hrane bar za 2-3 dana. Neće u Bujanovac večeras niko da gladuje, tako mi Boga

Imao je debele naočare, na glavi pletenu zelenu takiju koju je koristio prilikom klanjanja namaza da bi pokrio glavu u molitvi. Marko je gledao ispred sebe scenu koja je potpuno odudarala od mračne stvarnosti, tračak svetla u tamnom vilajetu. Nek nam je sa srećom svima, u sebi pomisli.

*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu