Bujanovac, januar 2026. – Dok većina ljudi veruje da se se životni poziv mora izabrati jednom, Aleksandra Nikolić svakog dana dokazuje suprotno. Ujutru, u beloj uniformi, kao stomatolog, popravlja zube i umiruje strahove svojih pacijenata. Popodne, za volanom taksija, sluša tuđe priče, ćutanja i sudbine. Između ordinacije i volana, između stomatologije i porodičnog posla, ova 28-godišnjakinja iz okoline Bujanovca ne bira lakši put — bira svoj.
U osam sati ujutru, dok se grad tek budi, Aleksandru Nikolić ne pokreće alarm, već to čini pas Kiki, koji je odlučio da je vreme za novi dan. Desetak minuta kasnije pridružuje se i Tobi, drugi porodični ljubimac, i dan počinje. Bez žurbe, bez drame, ali sa jasnim ritmom koji je odavno usvojila.
Birala sam srcem
Aleksandra u Bujanovac dolazi iz obližnjeg Rakovca, i počinje još jedan dan života koji se ne uklapa lako u tuđe predstave o uspehu. Prepodne je stomatolog u privatnoj ordinaciji, a popodne taksistkinja u porodičnoj firmi. Za nju to nije kontrast, već kontinuitet.
-Moj život je oduvek ovakav. Meni to ništa nije neobično – kaže mirno, kao da ne govori o nečemu što bi za mnoge bilo nezamislivo.
Stomatologiju je završila u Nišu 2022. godine, kao odličan student, sa prosekom iznad devet. Nikada nije pala ispit, studije su joj, kako kaže, „išle prirodno“. Završila je staž, položila državni ispit i dobila licencu za samostalan rad. Danas radi u privatnoj ordinaciji „Swiss Dental“ u Bujanovcu, gde od devet do dva prima pacijente — često bez pauze.
Dešava se da od devet do tri nemam ni pet minuta da sednem. I nisam umorna. Ljudi nisu umorni od rada, nego od nezadovoljstva – kaže i osmehuje se
Iz bele uniforme za volan
Za razliku od stereotipa da je stomatologija posao sigurnosti i prestiža, Aleksandra bez ulepšavanja govori o realnosti.
-Ako nemaš svoju ordinaciju, ili porodičnu praksu, početak je jako težak. Znam kolege koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Da sam razmišljala racionalno, možda ne bih izabrala ovaj fakultet. Ali ja sam birala srcem – kaže naša sagovornica.
Nakon diplomiranja, profesori su je podsticali da se bavi naučno-istraživačkim radom, nudili joj akademsku karijeru, čak i doktorske studije. Ta vrata, kako kaže, nisu zatvorena – samo za sada čeka pravo vreme. Najvažnije joj je da bude dobar lekar.
-Želim da budem stomatolog kakvog bih i sama volela da imam – kaže ponosno.
I lekar i psiholog
U ordinaciji se svakodnevno susreće sa ljudima koji dolaze tek kada bol postane neizdrživ. Prevencija je, kaže, i dalje najveći problem.
-Ljudi ne dolaze redovno. Ne znaju ni kako pravilno da peru zube. Oralna higijena kod nas je ozbiljno zapostavljena – ističe Aleksandra i dodaje da upravo zato učestvuje u edukacijama po školama, gde je deci govori o osnovama oralnog zdravlja.
Najlepši trenuci dolaze, kaže, kada pacijent izađe mirniji nego što je ušao. Kada joj dete, posle suza i straha, na kraju pruži zagrljaj.
-Tada znaš da ima smisla – kaže ona.
Posle ordinacije, Aleksandra skida lekarsku uniformu i seda za volan taksija. Taj posao nije došao kao iznenadna odluka, već kao prirodan nastavak porodične priče.
-Bukvalno sam odrasla u taksiju. Otac me je vodio sa sobom dok sam još bila beba – ističe ona.
Porodičnu firmu DIXI TAXI čine otac Boban, majka Sunčica, mlađa sestra Dijana i ona. Aleksandra vozi već sedam godina. Počela je sa pranjem automobila za džeparac, zatim kao dispečerka, a onda — zbog gužve i manjka vozača — sela za volan.
-Bilo mi je lakše da vozim nego da objašnjavam ljudima zašto nema slobodnog taksija – objašnjava Aleksandra.
Vožnje su je, priznaje, promenile. Nekada povučena i stidljiva, danas bez problema razgovara sa nepoznatima. Taj deo ličnosti prenela je i u ordinaciju.
-Ovaj posao me je naučio komunikaciji. Pripremio me je za rad s ljudima. Ja sam najponosnija na sebe što sam izašla iz zone komfora – naglašava.
Putnici često ostanu zatečeni kada saznaju da ih vozi stomatolog. Reakcije su, uglavnom, pozitivne.
Najčešće kažu: ‘Svaka čast’ i to mi je dovoljno. Naravno, bilo je i komentara, sumnji i ogovaranja, ali ja nikada nisam živela od tuđeg mišljenja. Mene zanima da sam ja mirna sa sobom – kaže Aleksandra.
Najvažnije lekcije, kaže, dobila je od oca koji ju je naučio da se posao „radi pošteno, bez žurbe, kako treba — ili nikako“. Taksi joj je omogućio da se školuje, da studira bez pritiska, da danas bude doktor stomatologije.
Od mene je taksi napravio stomatologa. I toga se nikada neću odreći – ponosno ističe.
Izlazak iz zone udobrnosti
Aleksandra živi između Rakovca i Bujanovca, između ordinacije i ulice, između sigurnosti i snova. Ne zna gde će biti za deset godina — možda ovde, možda u većem gradu, možda u inostranstvu.
Ne plašim se izazova
-Ne plašim se promena i izazova. Samo želim da stomatologiju, odnosno oba posla, radim pošteno i kako treba – kaže naša sagovornica.
Mladima koji se boje da izađu iz okviraudobnosti poručuje kratko:
-Isključite televizor, internet i tuđa mišljenja. Uključite svoj mozak. Nikada ne treba da vas bude sramota poštenog rada.
Aleksandra Nikolić ne bira između stomatologije i taksija, ona ih živi zajedno. Jer, kako sama kaže, posao ne definiše čoveka – ali način na koji ga radi, govori sve. Ona ne pokušava da se uklopi u tuđe definicije uspeha već svakog dana, između bele uniforme i taksi-volana, piše sopstvenu.
