Miroslav Đorđević-Mice Brica, čuvar berberskog zanata

Piše: I. Jovanović

Bujanovac, januar 2026. U Bujanovcu gotovo da nema čoveka koji ne zna ko je Mice Brica – Miroslav Đorđević – Mice. Brica, frizer, zanatlija, privatnik pune 42 godine ali pre svega čovek. Onaj kod kog se dolazi bez zakazivanja, ali se odlazi sa osmehom, lepom rečju i osećajem da si bio viđen, saslušan i poštovan.

Miroslav Đorđević rođen je u Lopardincu i danas ima 59 godina. Više od četiri decenije provodi sa makazama i mašinicom u rukama. Zanatu je prišao još kao mladić – 1981. godine, tri godine učio kod poznatog majstora u Vranju, a 1984. započeo samostalni rad ovde u Bujanovcu.

Zanat prva ljubav

Prva radnja bila mu je u Zanatskom centru, a od devedesetih godina je u lokalu u TC Balkan, koji je vremenom postao mnogo više od obične berbernice.

-U porodici niko pre mene nije bio brica. Nisam nasledio zanat – sam sam ga izabrao i nikada se zbog toga nisam pokajao. To mi je bila prva ljubav i danas ne bi menjao ništa, čak ni da mogu da se vratim unazad – kaže Mice.

Mice radi šest dana u nedelji u Bujanovcu, a već dve i po godine svakodnevno putuje posle 15 sati i u Vranje, gde popodne radi u salonu svog nekadašnjeg učitelja, danas zajedno sa njegovim sinom. Njegov radni dan počinje u sedam ujutru, a završava se oko osam uveče. Nedeljom radi samo prepodne u Vranju. Poslednjih deset godina praktično nije imao pravi slobodan dan.

Posao ume da bude naporan – ceo dan si na nogama, potrebna je koncentracija, često budu gužve, ali ja se ne žalim. U proseku ošišam ponekad i dvadesetak ljudi dnevno samo u Bujanovcu, a tokom nedelje to su desetine i desetine mušterija koje mi se vraćaju godinama – ponosno ističe naš sagovornik

Kod Miceta dolaze svi. Šiša muškarce i žene, Srbe, Albance i Rome, mlade i stare. Dolaze ljudi iz grada, iz sela, iz Vranja, ali i oni koji svrate usput. Ne zakazuje se – ko dođe, sačeka red i zna da će biti primljen sa poštovanjem.

Berbernice su oduvek bile mesta okupljanja ljudi i razmena informacija, od gradskih abrova do visoke politike. Tu se pričaju životne priče, dele brige i radosti, prepričavaju svakodnevne muke. Mice sluša sve, ali ništa ne prenosi dalje. Ono što se kod njega kaže, kod njega i ostaje. Kao u Vegasu! Zato mu ljudi veruju.

-Tokom godina imao sam između šest i deset učenika, uglavnom Roma. Danas su mnogi od njih u inostranstvu – u Nemačkoj, Švajcarskoj ili Švedskoj – i dalje rade kao frizeri i žive od zanata koji su naučili kod mene. Danas, nažalost, mladih gotovo da nema, zanat polako izumire i retko ko želi da uči – setno objašnjava Mice.

Miroslav ima dva sina, rođena 1989. i 1992. godine. Nijedan nije želeo da nastavi očev zanat i on ih u tome nikada nije sprečavao. Stariji sin živi sa njim i ima dvoje dece – šestogodišnjeg Aleksija i malu Nikolinu, koja uskoro puni godinu dana. Unuci su njegova najveća radost.

Sin fudbaler

Mlađi sin je profesionalni fudbaler i živi u Bahreinu, maloj ostrvskoj državi u Persijskom zalivu na Bliskom istoku, gde se oženio Bahrainkom Sarom. Ta porodica mu je veliki ponos i radost, dokaz da se život i ljubav šire daleko izvan granica Bujanovca.

-Njateža vremena koja pamtim bila su tokom bombardovanja i kasnije tokom epidemije korone. Radio sam koliko sam mogao. Kada su radnje bile zatvorene, išao sam po kućama i selima, šišao ljude na poziv, samo da niko ne ostane zapušten. Posao je znao da stane, ali ja nikada nisam odustajao – kaže Mice.

Cene kod njega su i dalje pristupačne, ali ono što se kod Miceta dobija ne može da se naplati – mirna reč, poštovanje i osećaj da nisi samo mušterija, već čovek.

Miroslav Đorđević Mice nije samo frizer. On je svedok jednog vremena, čuvar zanata i primer tihe, poštene upornosti. Dok god u Bujanovcu bude njegove berbernice, biće i mesta gde se ljudi ne šišaju samo spolja, već se, bar na trenutak, poprave i iznutra.