Piše: I. Jovanović
Bujanovac, 29. januar 2026. Ako ste se ikada zaustavili ispred pošte u Bujanovcu da kupite domaći paradajz, papriku ili jabuke, velika je verovatnoća da ste ih upoznali – dvojicu tihih, vrednih mladića sa osmehom i manirima koji se pamte. Lazar i Luka Trajković, blizanci iz Donjeg Vrtogoša, godinama su deo bujanovačke pijace. Danas su deo i istorije srpskog obrazovanja – kao prvi blizanci i među najmlađima koji su osvojili republičku Svetosavsku nagradu.
Kada su tog jutra pozvani u kabinet direktorke Medicinske škole „Dr Izabel Emsli Haton“ u Vranju, nisu ni slutili da će im se život podeliti na „pre“ i „posle“. Vest je morala da ostane tajna. Zvali su iz Ministarstva prosvete – Lazar i Luka izabrani su među 31 dobitnikom najvišeg državnog priznanja u oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Blizanci iz Vrtogoša osvojili Srbiju: Lazar i Luka Trajković, od njive do Svetosavske nagrade
-Iskreno, nismo se nadali. Znali smo da je konkurencija ogromna. Od stotina prijavljenih najboljih učenika u Srbiji, nadali smo se u sebi, ali nikome nismo rekli da smo konkurisali – kaže Luka za Bujanovačke.
Rođeni su 2007. godine u Vranju. Potekli su iz sedmočlane porodice koja se bavi poljoprivredom. Mama, tata, dve sestre, baka – i oni. Još kao deca pomagali su roditeljima u njivi, a vikendima prodavali domaće proizvode na pijacama u Vranju i Bujanovcu.
Učenici su četvrtog razreda, opšti smer, u istom odeljenju, u istoj klupi. Zajedno uče, zajedno idu na praksu i zajedno planiraju budućnost – upis na Medicinski fakultet u Nišu. Zahvaljujući vrhunskim rezultatima na republičkim takmičenjima iz biologije, oslobođeni su prijemnog ispita iz tog predmeta.
Njihov put do Svetosavske nagrade, međutim, nije bio pravolinijski. Dolazak iz male sredine u Vranje bio je težak. Kažu da su u početku bili uplašeni, zbunjeni i opterećeni pritiskom nepoznatog grada, škole i očekivanja.
-Bukvalno nismo znali gde nam je škola. Bilo nam je teško, ali nismo odustali – priseća se Luka.
Godinama su odlazili na republička takmičenja bez medalja. Četiri, pet puta. Svaki put vraćali su se kući praznih ruku – ali ne i bez vere.
-Neko bi odustao. Mi nismo. Prihvatili smo svoje nedostatke i nastavili da radimo. Prošle godine smo zasijali – kaže ponosno.
U 2025. godini Luka osvaja prvo, Lazar drugo mesto na republičkom takmičenju iz biologije, dok zajedno dodatno osvajaju i treće mesto na republičkom takmičenju talentovanih učenika u Kragujevcu za istraživački rad.
I dok se uspeh u školi vidi na diplomama i priznanjima, njihov karakter se najjasnije vidi van učionica – u humanitarnom radu i volontiranju. Najponosniji su na učešće u akcijama dobrovoljnog davanja krvi, u kojima su učestvovali već mesec dana nakon punoletstva, kao i na angažman u humanitarnom udruženju „Koce zauvek“ i Kancelariji za mlade.
-Čovek vredi onoliko koliko je spreman da pomogne – poruka je kojom se braća Trajković vode.
Između škole, učenja do kasno u noć i volontiranja, ostaje i pijaca – mesto gde su odrasli. I danas, kažu, tamo uče možda i najvažnije životne lekcije.
-Na pijaci smo naučili da je poštenje najvažnije i da novac nije pokretač svega. Tamo naučite da prepoznate iskrenu emociju i da znate ko vam zaista čestita – kaže Luka.
Za deset godina sebe i dalje vide u medicini. Ne znaju još uvek koju bi specijalizaciju izabrali, znaju samo da žele da budu lekari koji neće lečiti samo bolest, već i čoveka – njegove strahove i nade.
A poruka mladima, iz Bujanovca, Vranja i cele Srbije, jednostavna je i snažna:
-Nikad ne odustajte. Nemoguće je samo ono što ne možemo da zamislimo u svojoj glavi.
Veče pre nego što su saznali da su dobitnici Svetosavske nagrade, legli su u četiri ujutru – sa tek mrvicom nade. U deset sati probudila ih je vest koja je promenila sve.
Od tezge ispred pošte u Bujanovcu do najvećeg priznanja u obrazovanju – put Lazara i Luke Trajković dokaz je da se snovi ostvaruju onima koji veruju, rade i ne odustaju.
