*Izvorni naslov ovog autorskog teksta bio je „Većinska zajednica ima odgovornost da uspostavi konekciju“ ali je urednica smatrala da je i čitaocima i srpskim vlastima potrebno podvući činjenicu iz aktuelnog naslova. Pišemo o suživotu, ali ga ne živimo.
Piše: Dejana Cvetković (Freelance novinarka iz Vranja. Članica mreže “Novinarke protiv nasilja”)
Prošlo je nekoliko godina otkako sam prvi put zbog posla bila u Preševu. Tada sam se prvi put čula sa Ajdžanom, najavila dolazak i zamolila za pomoć kada stignem. Sačekali su me mladi aktivisti iz organizacije „Livrit“ koju vodi. Sela sam sa dva tinejdžera u kafić – trebalo je da prvi put posete Bujanovac, koji je od Preševa udaljen manje od 30 kilometara, prenosi portal Slobodna reč.
Bili su jako uzbuđeni, rekli su mi da nisu nikad išli van Preševa i da imaju tremu što će biti u mešanoj grupi sa mladima iz srpske i romske zajednice. Podatak da nikada nisu išli van Preševa me tada baš iznenadio, a tek skoro sam razumela. Jedan od njih mi je tada rekao da želi da se bavi novinarstvom i zanimalo ga je da li je to opasno. Nekoliko godina kasnije, Ajdžan zove mene i pita da održim radionicu o medijskoj pismenosti u organizaciji koju vodi. Pristajem.
Autobusi ukinuti
Zovem ujutru autobusku stanicu u Vranju, kažu nema prevoza. Potom zovem autobusku stanicu u Bujanovcu, odgovaraju mi da su autobusi za Preševo – ukinuti. Lokalni taksisti traže sumu novca, veću od one koja bi mi trebalo do Beograda i nazad. Saznajem da Preševo već godinama nema autobusku stanicu, čime je mobilnost ljudi otežana.
Zovem prijatelja da me odveze, uspevam da stignem na vreme. Zahvaljujem mladima što su došli i kažem im u šali da se ne smeju dok predstavljam sebe na albanskom jeziku. Smeju se. Razgovaramo o tome kakve sadržaje konzumiraju, gde se informišu, kako da prepoznaju lažne vesti i razmišljaju kritički o sadržajima na internetu, kako algoritam hrani „jednostranost“. Devojke me pitaju da dođem opet, da razgovaramo o feminizmu i temama kojima se uže bavim.
Gledam grupu mladih devojaka i momaka sa ogromnim potencijalom. Razgovaramo sve vreme na engleskom jeziku. Razumeju ponešto srpskog ali nisu imali prilike da ga nauče i da se druže sa mladima iz srpske zajednice jer idu u zasebne škole, sede u zasebnim kafićima, a razgovaraju međusobno samo usputno.
Nakon srednje škole, mladi iz albanske zajednice odlaze da studiraju na Kosovu, u Severnu Makedoniju ili Albaniju, zbog prilike da se školuju na svom jeziku. Većina se nakon studija neće vratiti, jer, što bi ostali u državi koja ne mari za njih?
Nakon radionice, pozivam kolegu iz lokalnog medija da popijemo kafu. Sedamo jedno do drugog, pozdravlja me na srpskom, otpozdravljam ga na albanskom, koji učim već pola godine. Nasmeje mi se, kaže da će verovatno oboje označiti za izdajnike jer sedimo, pričamo, pijemo kafu.
Mi novinari se često sastajemo na okruglim stolovima, iz većinskih i manjinskih medija ali se retko van njih srećemo. Pišemo o suživotu, ali ga ne živimo.
Nothing about us without us
Većinska grupa, ipak, ima odgovornost da inicira kontakt i napravi konekciju. To sam naučila od sociološkinje, feministkinje, Romkinje i lezbejke Vere Kurtić.
Ona je na jednom okupljanju objasnila da, kada je većinska grupa dominantna – recimo pripadnice srpske nacionalnosti, nije dovoljno da pozovemo pripadnice manjinskih grupa da se pridruže u nekoj aktivnosti ili da podrazumevamo da će one doći zato što poziv važi za sve. One neće doći, ne zato što ne žele, već zato što se ne osećaju dobrodošlo. Zato pripadnici većinske grupe moraju da pokažu da to stvarno misle i da stvaraju zajedničke sigurne prostore u kojima niko neće biti isključen.
I vodimo se onim „Nothing about us without us“.
Pčinjski okrug je multikulturalan kraj i to je njegovo veliko bogatstvo. Sve dok su naši susreti samo institucionalizovani i projektni, suživot će biti samo fraza. Trebaće vremena da naučimo da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.
Sistemska segregacija, diskriminacija i nejednake mogućnosti onemogućavaju integraciju manjinskih grupa. Promena će se desiti kada učenici budu sedeli u istim klupama, kada van svih zajedničkih projekata, budemo sedeli zajedno u istim kafanama, za istim stolovima.
Baš tako i Preševo i Bujanovac kao i Medvedja ali i Kosovo i Metohija koja je okupirana trenutno.Nemam ništa protiv albanskog življa na području tosu moje drage komšije,evo ja ne govorim sa komšijom Srbinom a slavski se posvećujem sa komšijom Albancem i mora pojedinci da nauče da treba da poštuju državu u kojoj žive himnu,zastavu,da uredno plaćaju komunalije itd,itd,ja sam iz okolinu Bujanovac do 1999 godine putovao sam u Gnjilane jer sam radio kao vozač u Kosmet prevoz na relaciji Vranje Bujanovac Priština nikad nisam imao problem uvek korektno ali dodjoše budale i traže Veliku Albaniju,ne zanosite se jer ni velike Srbiji i ni Albanije neće biti čuvajmo se medju sebe niko nam dobro ne misli sve hoće da nam otmu jer smo bogata prirodno zemlja.