Bujanovac, 16. februar 2026. (foto novolicecelekule.com) – Projektom “Novo lice Ćele-kule” i dvogodišnjim radom na antropološkoj analizi, rekonstrukciji lica i na kraju digitalizaciji svih uzidanih lobanja junaka u Ćele kulu u Nišu, prvi put su se posle dva veka pojavila lica ljudi koji su poginuli u bici na Čegru. Najmlađa žrtva bio je dečak od tek 11 godina.
Deo tima ljudi koji su radili na ovom nesvakidašnjem projektu bili su doktorka fizičke antropologije Nataša Šarkić i Milan Simonović, politikolog iz organizacije “Društvo za akademski razvoj” iz Beograda.
Oni su deleći fascinaciju prema Ćele kuli, istoriji i arheologiji, došli na ideju da urade facijalnu rekonstrukciju i “ožive” likove iz naše istorije, piše N1.
Kakav je osećaj posle završenog najvećeg i najvažnijeg dela posla?
Nataša Šarkić: Ne bih se usudila da kažem da je najveći deo posla završen. Moj deo posla jeste, ali što se samog projekta tiče završen je tek jedan deo lica. Imamo još puno posla što se tiče same rekonstrukcije. Tu je zatim i organizacija izložbe, publikacija, kao i obiman istraživački rad celog jednog novooformljenog tima.
Ispostavilo se da postoji toliko toga što zapravo ne znamo o samoj bici na Čegru i svemu što je usledilo nakon nje. Zapravo, jako malo znamo o tom periodu, iako je istorijski gledano prilično recentan. Gde su zakopana tela srpskih vojnika? Gde su sahranjene Osmanlije poginule u toj bici? Da li su zaista drane kože sa lica? Kako onda nemamo nikakve tragove sečenja? Zna li se identitet bar nekih lobanja uzidanih u kulu? Da li je lobanja pod staklenim zvonom zaista Sinđelićeva”?
Milan Simonović: “Osećaj je dobar, inspirativan. Reakcija javnosti na ono što smo uradili i predstavili jako je pozitivna i konstruktivna u svakom smislu. Komentari na mrežama, poruke, zainteresovanost medija, sve skupa je ostavilo jako pozitivan utisak na mene lično i sve to mi daje novu snagu za dalje aspekte projekta. Nismo još završili sve, ali sa ovakvim vetrom u leđa ne sumnjam da ćemo vrlo brzo stići do krajnjeg cilja”.
“Verujem da kad se nešto radi iz srce ljudi to prepoznaju i žele da podrže”
Da li ste očekivali da ćete vašu ideju “isterati” dovde?
Nataša Šarkić: Jesam, bila sam sigurna da hoćemo. To je nešto o čemu sam sanjala godinama i bila sam jako srećna kada nam se napokon ukazala prilika da makar pokušamo da realizujemo projekat. Jedino oko čega sam se brinula bilo je da li ćemo skupiti dovoljno sredstava. Ispostavilo se da smo čak i premašili budžet. Verujem da kad se nešto radi iz srce ljudi to prepoznaju i žele da podrže.
Milan Simonović: “Aposlutno da. Žao mi je što čitaoci ovih redova ne mogu da osete atmosferu koju sam osećao kada se tim okupio u Nišu 2023. godine da zahvaljujući donacijama građana uradimo prvu fazu projekta. Takav timski duh i atmosfera su prosto zarazni i tad sam definitivno bio siguran da ćemo uspeti da uradimo sve do kraja”.
Šta je bilo najteže, najneobičnije, po čemu lepom ćete pamtiti dosadašnji rad?
Nataša Šarkić: “Svaka etapa je nosila neke poteškoće. Prva etapa je podrazumevala dobijanje svih dozvola i prikupljanje sredstava, i mislili smo da je to najteži deo. Zatim smo se se suočili sa raznim tehničkim ograničenjima u vezi sa analizom. Naime rad sa uzidanim lobanjama je nešto vrlo specifično, nije moguće sagledati lobanju sa svih strana, već smo limitirani samo na facijalni deo lobanje.
Uz to, postoje mnoge greške u restauraciji, te imamo slučajeve gde su dve donje vilice stavljene jedna preko druge, ili gde je donja vilica deteta stavljena uz lobanju odraslog muškaraca kao i slučaj gde je potiljačna kost stavljena umesto čeone kosti. Nedostaju nam podaci o izgledu kule pre i posle rekonstrukcije. Sa tim problemima se sada suočava i profesor Fabio Kavali, u procesu rekonstrukcije lica. Mnoge donje vilice nisu u svom anatomskom položaju, dok su neke lobanje jako oštećene, što otežava rekonstrukciju.
“Ne mogu da ne zamislim dete, tek malo veće od puške, koje učestvuje u bici”
Mislim da je bilo najdirljivije analizirati lobanju deteta od 11 godina, sa veoma jasno definisanom frakturom lobanje. Nije bilo nikakovog zaceljenja, što znači da je smrt nastupila momentalno. Koliko god se trudila da budem profesionalna, ne mogu da ne zamislim dete, tek malo veće od puške, koje učestvuje u toj bici, u borbi za oslobođenje. Kad čitamo u istorijskom udžbeniku da je u kulu uzidano 952 lobanja, to zvuči kao velika brojka, ali je i dalje samo brojka. Potpuno je drugi osećaj kad provedete vreme analizirajući svaku od njih pojedinačno. One tada prestaju da budu brojevi i postaju ljudi sa svim svojim biografijama i karakteristikama. Mislim da se u tome ujedno i ogleda važnost našeg projekta, što to više neće biti samo bezimene lobanje, već će ponovo dobiti ljudski lik, a sa njim im se, na neki način, vraća i identitet.
“Ono po čemu ćemo definitivno pamititi ovaj projekat je neverovatna podrška koju smo dobili sa svih strana – od donacija, preko ogromne medijske pažnje i podrške građana. I zaista smo neizmerno zahvalni na svemu”, kaže Simonović.
Milan Simonović: “Timski, definitivno je najteža bila obrada rezultata, odnosno “ispravljanje” digitalnih modela kako bi se lica mogla pravilno rekonstruisati. Zbog toga se sam rad ovoliko i odužio, ali svaki dodatni minut za proveru i utvrđivanje verodostojnosti zaista vredi.
Najneobičnije što bih izdvojio, osim naravno uzbudljivih rezultata koji u neku ruku jesu neobični, jeste činjenica da je ceo naučni tim tokom rada na digitalizaciji lobanja u septembru 2023. godine odseo u objektu koji je nekada bio ambasada Turske. To smo saznali tek nakon što nas je gazda objekta upoznao s istorijatom, a što je bila veoma neobična slučajnost.
Što se lepih stvari tiče, celokupan projekat od početka, pa sve do sada ispunjen je izuzetno lepim momentima i pre svega ljudima. Stvarno, volim i uvek ističem da na ovom projektu rade pre svega izuzetni ljudi, a potom i da su projekat podržali sjajni ljudi koji cene kulturnu baštinu naše zemlje i žele da je otgrnu od zaborava”.
Projekat je finansiran isključivo donacijama građana
Kakvi su dalji planovi i kojim redosledom? Pomenut je nastavak projekta – snimanje dokumentarnog filma, organizovanje izložbe, predstavljanje projekta u zemlji i inostranstvu.
Nataša Šarkić: “Finalni rezultati projekta biće prikazani u vidu izložbe najpre u Nišu, a zatim i u drugim gradovima u Srbiji, a nadamo se, i u inostranstvu.
Što se dokumentarca tiče, njegovo snimanje je započeto još 2023 i verujem da bi bilo sjajno da se uspe u njegovoj realizaciji.
“Novo Lice Ćele-kule” je prvi projekat u Srbiji koji je u potpunosti finansiran donacijama građana, te bi bilo sjajno da ostane neki dokumentarni trag o celom procesu. Takođe, na pomolu je i publikacija, koja će biti objavljena u toku naredne godine.
Na sajtu “Novo lice Ćele kule” nalazi se više detalja o projektu. Preko sajta je moguće i uplatiti donacije.
Milan Simonović: U planu nam je da predstavimo javnosti i ostala lica, a uporedo s tim radimo na nekoliko frontova. Jedan od njih je snimanje dokumentarca, za šta planiramo pokretanje zasebne donatorske kampanje, budući da će za to biti potrebna ozbiljna sredstva kako bi produkcija bila u rangu pravih svetskih naučnih dokumentaraca. Raduje nas što glavnu reč za to vodi MMD Studio iz Niša, koji već imaju iskustva i u koje ne sumnjamo da će napraviti remek-delo.
“Želja je da iduće godine proputujemo Srbijom uzduž i popreko”
Drugi front je istraživanje perioda Prvog srpskog ustanka za šta smo oformili jedan multidisciplinarni tim ljudi iz raznih krajeva Srbije i sveta, a koji žele da istraže i daju odgovore na sva pitanja koja su se otvorila tokom našeg rada na projektu Novo lice Ćele-kule. Verujemo da ćemo uz pomoć ovog tima obogatiti dosadašnje znanje o ovom istorijskom periodu naše zemlje i rasvetliti mnoge nedoumice i legende koje su svima poznate.
Kada su izložbe u pitanju, velika nam je želja da iduće godine proputujemo Srbijom uzduž i popreko pokazujući rezultate i lica čegarskih junaka od Subotice do Vranja i od Sjenice do Negotina, jer verujemo da svi zaslužuju da vide njihova lica i upoznaju se s njihovim ličnostima.
Naravno, prirodno se nameće i pitanje izložbi u inostranstvu i verujemo da je naša dijaspora jako zainteresovana da ugosti našu izložbu. Ipak, o svemu tome prvo moramo da se dogovorimo s Narodnim muzejem u Nišu i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture kao institucijama koje nam pružaju podršku i stručno mišljenje. Takođe, kao i svi koji rade projekte vezane za kulturnu baštinu u našoj zemlji, svesni smo i dnevno političkih događaja i nismo imuni na sve što se dešava u državi. Tako da u skladu i s tim planiramo sve naše dalje aktivnosti. Nadamo se pozitivnom razvoju svih događaja i da će u budućnosti biti mnogo bolja atmosfera i prilika za rad u kulturi i zaštiti kulturne baštine.
