Mladi pisac iz Bujanovca Stefan Stošić u noveleti „Duga devetka gvozdena vrata otvara“ vodi nas kroz svet u kojem strah, korupcija i birokratija oblikuju svakodnevicu običnog čoveka. Priča je o frustraciji, moralnoj krizi i borbi za sopstveni prostor u sistemu koji gubi ideale, koja je 19. novembra objavljena je na sajtu “Krug vetra”.
Piše: Stefan Stošić
Duga devetka gvozdena vrata otvara
„Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze
nečujnog koraka, upravljaju svetom.“
– Fridrih Niče
Tog hladnog decembarskog jutra sedeo sam u još hladnijoj čekaonici Doma zdravlja. Rđavi radijatori su bili hladni kao da su tek izvađeni iz Severnog ledenog okeana. Sedeo sam na staroj, oronuloj drvenoj stolici – jedinoj čitavoj u hodniku; posmatrao njegove popucale zeleno-bele zidove, memljivi plafon koji se polako, ali sigurno ljuštio i brojao paučine po ćoškovima, koje tetkice, nemotivisane svojom crkavicom od plate, nisu uklonile. Čekaonicom je strujao zagušljivi, topli vazduh. Vazduh, koji je predstavljao sintezu starosti, mladosti, formalina, znoja i svačije bolesti, koje su se lepile za depresivne zidove Doma zdravlja. Čekaonicom je odzvanjala tišina koju bi povremeno prekinuli topot klompi medicinskih sestara, škripanje nepodmazanih izgrebanih drvenih vrata, kijanje i kašljanje.
Stefan Stošić, pisac iz našeg komšiluka: Manifest jednog frustriranog društva
Kada bi mi postalo dosadno da posmatram oronule zidove, paučine po ćoškovima, vlagu na plafonu i prašnjavi betonski pod, izlepljen zelenim tapetama koje su, kao i čitava bolnica, počele da propadaju, pogled bih uperio ka ostalim ljudima u čekaonici.
Čas bih posmatrao pristojno odevenog čiču od sedamdeset godina, koji je imao hrapavi pušački kašalj; čas gospođu u crvenom kaputu i crvenoj beretci, koja je telefonirala i obaveštavala koleginicu sa posla kako još uvek nije prozvana; čas sedog gospodina u teget trenerci, iznošenim belim patikama (koje su od prljavštine postale sive) i izlizanoj crnoj kožnoj jakni, koji je najsočnije psovao doktora i svaku medicinsku sestru koja bi prošla hodnikom; čas majku čije je dete povraćalo u kantu za smeće; i čas u dve starije Goranke, koje su nosile svetloplavi i svetloružičasti hidžab i ćakuljale na goranskom jeziku. Šarenog li sveta koji je u ovu pustahiju, bez trunke reda i etike, dovela ista muka. Što sam više čekao u čekaonici, sve sam manje gledao enterijer i sam izgled Doma zdravlja, jer ovo što mi nazivamo „Domom zdravlja“ – jedan zapadnjački režiser ne bi stavio ni u horor film.
Stoga sam pogled uperio ka mališanu koji je „bacao peglu“, a njegovoj majci sam ponudio pakovanje maramica kako bi mu obrisala usne umazane pljuvačkom i povraćkom. Najljubaznije se zahvalila i odbila maramice, jer je držala svoje u torbi.
Okej, ponuđena – ko počašćena.
***
Nakon što je mali prestao sa povraćanjem, uperio sam pogled u gospodina koji je i dalje sočno psovao lekare, medicinske sestre, direktora Doma zdravlja i njegovog zamenika. Pored njegovih psovki, slušao sam čičin pušački kašalj i kakofonsko nagvaždanje dveju Goranki.
Ubrzo se našoj veseloj družini priključio novi član – naparfemisani, korpulentniji muškarac od četrdeset godina, u crnim, izglancanim kožnim cipelama, crnim pantalonama i tamnosivoj košulji dugih rukava, oko čije kragne je bila uredno vezana crna kravata. Na ruci je nosio skupoceni sat, a u drugoj ruci držao ukrasnu kesu u kojoj su se nalazili „Džek Denijels“, kvalitetna bombonjera od mlečne čokolade i 200 grama kafe renomiranog brenda. Naparfemisani je stao blizu vrata doktorove ordinacije. Svi prisutni su ga tiho odmeravali, ne baš najdiskretnije. Pacijent koji je, u tom trenutku, završio pregled je izašao iz ordinacije i uperio pogled ka nama.
„Svetozarević Ja. . .“, hteo je da izgovori ime sledećeg pacijenta, ali ga je sa vrata odgurnuo naparfemisani, koji je poput padobranca upao u doktorovu ordinaciju – bez predaje zdravstvene knjižice dežurnim sestrama, doktorovog poziva i najvažnije, bez pardona.
„Ooo, doktore! Dobar dan, moje poštovanje!“, čulo se iz ordinacije sve dok naparfemisani nije zatvorio stara bela vrata, rđave kvake, koja su posedovala izuzetnu izolaciju. Verovali vi ili ne.
„Joj, mamicu ti doteranu jebem! Džaba pare – seljačina ostaje seljačina!“, gunđao je gospodin u kožnoj jakni, kojeg je pacijent, na zahtev doktora, trebalo da prozove.
Bilo mi je jasno, još pre nego što je stupio na prag doktorove ordinacije – radilo se o čoveku koji je imao vezu, ali i raspoloživa finansijska sredstva da podmiti korumpiranog doktora i njegove alave medicinske sestre sa kompleksom više vrednosti.
***
Agonija u čekaonici se nastavila standardnim tempom – Goranke su pričale, deda je kašljao, gospodin psovao, mali je ponovo počeo da povraća dok mu je majka držala glavu iznad kante za otpatke. Za to vreme, ja sam nastavio da posmatram paučine po ćoškovima, brojim zrnca prašine i gledam kroz masni, neobrisani prozor profesorku koja kritikuje svoje učenice što su bez njenog znanja napustile praksu da bi zapalile cigaretu. Ne znam zašto ih je profesorka toliko kritikovala – devojke su shvatile kako sistem funkcioniše. Shvatile su da im ono što će na praksi naučiti sutra neće trebati. Shvatile su da će i bez dana škole moći da se zaposle kao medicinske sestre, koje će lečiti lične frustracije i komplekse nad sirotim pacijentima i uspostavljati im dijagnoze – umesto doktora.
Nakon dugih deset minuta, naparfemisani je napustio doktorovu ordinaciju. Na vratima ga je ispratio osedeli doktor sa debelim crnim naočarama i „Nikolaje Čaušesku“ frizurom.
„Pozdrav, doco, gledamo se!“, pozdravio ga je naparfemisani koji je ušao u ordinaciju sa punom kesom, a izašao sa lekarskim uputom.
„Pozdrav, pozdrav! Svako dobro!“, smeškao se doca.
Gospodin u kožnoj jakni je ustao sa svoje napukle stolice i krenuo ka doktoru, koji je odmah promenio svoj izraz lica.
„Vreme je doručka, molim Vas – sačekajte!“, drsko se obratio gospodinu, namrgođena lica, a potom mu pred nosom zalupio vrata.
„Ah, majčicu li vam milosnu jebem! Treba neko da zgrabi pištolj i da vas sve pobije oca li vam neradničkog jebem!“, nastavio je da psuje izrevoltirani gospodin.
Gospođa u crvenom kaputu ustala je sa svog mesta i uputila se ka izlazu. Iako je bila podjednako iznervirana, uspela je da vešto prikrije svoje opravdano nezadovoljstvo.
„Halo, Miljana. Samo da ti javim da ću za pet minuta doći na posao. Ne pitaj me ništa, ovde se ne zna ko pije, a ko plaća!“,
Goranke su nezadovoljno gunđale na svom jeziku, čiča je nakon sočnog kašlja izašao napolje da zapali cigaretu kako bi utolio svoju glad za nikotinom i pročistio svoja zakržljala crna pluća kontaminirana katranom, ugljen-monoksidom, formaldehidom, benzopirenom i ostalim, više i manje štetnim materijama. Jedino je malog primio jedan empatični pedijatar, koji je odlučio da sebi uskrati nekoliko minuta pauze. Bar nešto pozitivno u čitavoj priči.
* * *
Nakon što su se doktori i medicinske sestre fino najeli bureka i toplih sendviča, bilo je redno da svoj visokokalorični doručak zaliju šoljicom kafe – zbog čega se pauza za doručak završiča u 10.40, a ne 10.00h. Sit i napojen, doktor se konačno smilovao i počeo sa prozivkom pacijenata. Prvo je prozvao gospodina u izlizanoj kožnoj jakni, potom čiču, zatim Goranku u svetloplavom hidžabu, nakon nje Goranku u svetloružičastom hidžabu, i konačno, u 11.55h – mene.
Ušao sam u kancelariju i pozdravio doktora: „Dobar dan, doktore!“, na šta je on namrgođeno klimnuo glavom, gledajući u stari, debeli, beli monitor računara s operativnim sistemom „Windows XP“. Seo sam na stolicu koja nije bila u boljem stanju od ostatka ambulantnog inventara.
„Mladen Popović. . .“, izustio je doktor dok je gledao moj zdravstveni karton.
„Tako je.“, potvrdio sam.
„Kontrola, je l’ tako?“, pitao me je, i dalje gledajući zdravstveni karton kao da je mapa skrivenog blaga.
„Da, doktore.“, potvrdio sam ljubazno.
„Da li ste se pridržavali terapije koju sam Vam dao i kako se danas osećate?“, upitao me, sklonivši pogled sa kartona.
„Hvala Vam na pitanju, osećam se bolje i živahnije nego prošle nedelje. Što se tiče terapije – najstrože sam je se pridržavao.“, nasmejano sam odgovorio.
„Odlično.“, škrto reče, bez trunke osmeha i sreće na svom licu, „Pretpostavljam da ste tokom terapije koristili tablete koje sam Vam prepisao.“,
„Što se toga tiče doktore – u apoteci sam kupio druge tablete. Farmaceut mi je rekao da poseduju isto dejstvo kao tablete koje ste mi prepisali.“, odgovorio sam iskreno.
„Zašto ste to uradili?!“, oštro je prosiktao, „Ako sam Vam prepisao određeni lek, prepisao sam ga s razlogom. To što Vam je tamo neki farmaceut kursadžija rekao je potpuna besmislica! To Vam je, Popoviću, kao da ste umesto „Nivea“ kreme uzeli „Dav“ kremu! Ukoliko želite da se lečite u ovoj ustanovi, pridržavajte se onoga što Vam mi prepišemo! Ukoliko smatrate da Vam naša pomoć nije neophodna – izvolite, znate gde su Vam vrata. Pa neka Vas leče kojekakvi farmaceuti, travari, popovi, blogeri i svakojaki ljudi.“,
„U pravu ste. Izvinjavam se. . .“, progutao sam knedlu u grlu i rešio da pregazim preko sebe, dok sam gledao kalendar na doktorovom stolu – sa logom prepisane tablete.
„Nemate zašto da se meni izvinjavate. Najbolje se izvinite samom sebi. Ne, ne! Ne može tako, moraćemo da ponovimo terapiju. Dajte, skinite se da Vas poslušam!“, naredio je doktor, stavljajući stetoskop. Skinuo sam se i, na doktorov zahtev, počeo da dišem.
Disao sam normalno, bez ikakvih poteškoća. Ali naravno, doktor je imao primedbu.
„Kao što rekoh – nije to, to. Malčice je bolje nego poslednjeg puta, ali to je beznačajan progres. Zato ćete kupiti i isključivo koristiti ove tablete, pa se vidimo sledećeg ponedeljka na kontroli. Dođite u isto vreme kao i danas!“, rekao je, dok je prepisivao recept za dotični lek, koji bih svakako morao da platim u apoteci.
***
Namestio sam podmajicu i džemper, a potom navukao preko sebe zimsku jaknu. Uzeo sam recept koji mi je doktor prepisao, a potom napustio ordinaciju.
„Doviđenja, doktore!“, ljubazno sam ga pozdravio.
„Svako dobro!“, neljubazno mi je odgovorio, ne misleći mi ništa dobro.
Napustio sam, njegovu ordinaciju, a zatim otišao do kancelarije raskokodakanih dežurnih sestara. Jednoj od njih sam dao svoja dokumenta kako bi ih unela u sistem.
„Doviđenja!“, rekao sam im, ali mi nisu odgovorile.
Bile su zauzete svojim abrovima, ispijanjem kafe i ždranjem mlečne čokolade s lešnicima koju im je poklonio jedan od onih mučenika, u nadi da će mu pružiti bolji tretman i posvetiti više pažnje. Napustio sam zgradu Doma zdravlja, besan.
Zgužvao sam recept i bacio ga u neispražnjenu betonsku kantu na samom ulazu. Savršeno me bolelo uvo da mu kupim proklete tablete i ponovo dolazim na kontrolu. Pola slobodnog dana i čitavo jutro sam protraćio u bolnici – ni za šta! Znao sam da se osećam bolje. Znao sam da su jeftinije tablete koje sam kupio na preporuku farmaceuta odradile svoj posao kako treba.
Ali znao sam i to da mi je doktor prepisao tablete koje proizvodi farmaceutska kompanija, od koje dobija procenat za svaki prodati lek. E pa, doco – nećeš doći do hleba preko mojih leđa!
Ušao sam u prvi bus koji je stajao na obližnjoj stanici i vodio ka pošti. Trebao sam platiti račune.
***
Bus je bio pun nekulturnih ljudi koji nisu želeli da naprave prostor da uđem, a kamoli da se uhvatim za rukohvat. Kod sebe nisam imao godišnju kartu za javni prevoz, niti sam kupio jednokratnu kartu kod vozača. Stoga sam morao pripaziti na lešinare iz kontrole, koji su se svojom uspešnom mimikrijom utopili među neotesani narod.
Srećom po mene, vozio sam se tri stanice niže, tako da sam kontrolore uspešno izbegao. Prošetao sam još dvadeset metara i našao se ispred pošte. U njoj je, u tom trenutku, radio samo jedan šalter. Za njim je sedela tipična, stereotipna, oblajhana šalteruša, koja nije videla dalje od svog šalterskog prozorčeta. Bila je žgoljava, šiljata nosa, tamnobraon kose vezane u punđu.
Nosila je tanke cvikere s kanapom, ljubičastu rolku, dugu crnu suknju, perle oko vrata i silno prstenje na svojim tankim, smežuranim prstima, s kojih su se nazirali dugi crveni nokti kojima je nemilosrdno lupala po tastaturi. Svojim predatorsko-osuđivačkim pogledom je gledala svoje žrtve pravo u oči. A njena jedina žrtva tog dana – bio sam ja.
„Dobar dan, da li biste mi dali dve uplatnice?“, ljubazno sam je zamolio.
Bez ijedne reči mi je, mrsko i drsko, pružila uplatnice. Otišao sam do susednog zidnog stočića na kojem su se nalazile hemijske olovke, kako bih natenane popunio uplatnice. Greška prilikom popunjavanja bi ovom lošem danu dodala još gorčine – a to mi nije trebalo.
Uplatnice sam uspešno popunio, iako je hemijska olovka povremeno prestajala da piše. Više puta sam prešao preko brojeva i slova kako bih pojačao njihove konture. Nakon toga sam predao uplatnice šalteruši, koja je nepotrebno počela da drami čim ih je ugledala.
„Gospodine, kako ste ovako neuredno mogli da popunite uplatnice? Razumela bih da se radi o srednjoškolcu, studentu ili izuzetno staroj osobi, ali ovo jedan mlad čovek kao što ste Vi ne bi smeo sebi da dopusti!“, drsko je govorila smraduša, zgroženo posmatrajući uplatnice – kao da sam po njima pisao nogom.
„Oprostite, gospođo, ali ne vidim šta tu predstavlja toliki problem? Sve je čitko napisano. Uostalom, hemijske olovke za stočićem su vam istrošene. Bilo bi redno da ih promenite, pre nego što počnete s prigovorima.“, uzvratio sam joj.
„Ma dajte, molim Vas. Ako je ovo čitko – ja sam Jovanka Orleanka! A što se hemijskih olovaka tiče – to nije tačno! Ujutru sam ih lično promenila!“, nastavila je istim tonom, smraduša.
„Gospođo, promenili ste ih ujutru – sada je podne. Mogle su da se ispišu pet puta!“, odbrusio sam joj.
„Ako je tako, što jednostavno niste tražili novu olovku. . . Znate kako, hajde da završimo ovo, pa Vi sledećeg puta poradite na rukopisu. Možda biste, kad ste već ovde, mogli da uplatite časove lepog pisanja. Hi-hi!“, smejala se odvratnica, koja je na uglađen način htela da mi kaže da sam retardiran i nepismen.
„A Vi biste mogli da uplatite časove lepog ponašanja ili seansu kod psihoterapeuta, jer Vam je prekopotrebna!“, pomislio sam u sebi, ali nisam izgovorio naglas. Nešto me je teralo da taj odgovor, koji oblajhanu smradušu za šalterom ne bi ostavio ravnodušnom, potisnem u sebi – ne bih li izbegao nepotrebni konflikt.
Šalteruša je otkucala sve što je bilo neophodno, dala potpis, lupila pečat, naplatila, vratila kusur i kopiju uplatnice.
„Prijatno!“, rekao sam joj okrenutih leđa.
„Doviđenja, gospodine!“, odgovorila je, izgovorivši ironično poslednju reč.
Isfrustriraniji nego kada sam ušao u poštu, uputio sam se ka susednom supermarketu. Utonuo sam u svoje misli, ne mareći za sve što se dešava oko mene; ne mareći za ljude koji kraj mene prolaze; ne mareći za bicikliste koji mi zvone zvoncetom kako bih se sklonio sa biciklističke staze; ne mareći sa golubove i vrane preko čijih mrvica hleba i koštica suncokreta gazim; ne mareći ni za šta drugo – osim za alternativnu situaciju koja se odvijala u mom mozgu.
Šta bi bilo kad bi bilo? Šta bi bilo da sam joj to rekao u lice? Šta bi bilo da sam joj nabio glavu u onaj monitor ili joj iščupao onu šargarepu od nosa? Šta bi bilo da sam joj pljunuo u lice i nabio joj uplatnice u usta? Agresivni i maliciozni scenariji su se nizali u mojoj vreloj glavi. Para mi je izlazila iz nozdrva i ušiju, kao razjarenom biku kojeg provocira matador u starim crtanim filmovima.
Ušao sam u supermarket, automatski zgrabio korpu i poput robota išao od rafa do rafa, uzimajući sve potrepštine, dok su mojom glavom i dalje tekle haotične misli. Ovaj put sam mislio i o doktoru. Šta bi bilo da sam mu one tablete, đuture, nabio u usta? Šta bi bilo da sam mu flašom viskija, koju mu je doneo onaj naparfemisani kulov, rasekao čelepenku? Šta bi bilo da sam, pre pauze za doručak, zajedno sa elokventnim gospodinom u zalizanoj kožnoj jakni, čičom koji kašlje kao asmatičar, pričljivim Gorankama, majkom i njenim sinom koji je ispovraćao vlastitu dušu u kantu za otpatke -nasrnuo na doktora i njegove sestre, kao što su na Čaušeskua i njegovu sekuritateu nasrnuli ogorčeni građani Rumunije? Sigurno bi se bolje završilo po nas, nego po Rumune koje je ubrzo upregla gora bulumenta
Uputio sam se ka kasi, nakon što sam pokupio sve esencijalne životne namirnice koje su nam manjkale u kući. Po običaju bilo je previše ljudi, a od mogućih pet – radila je samo jedna kasa; a za tom kasom – neviđeno spora kasirka. Do krasnoga!
Srećom, kod sebe sam imao karticu, tako da sam komotno mogao da platim svoje namirnice na samouslužnoj kasi. Sa izopačenim mislima u glavi, otišao sam do samouslužne kase i postavio robu. Međutim, kasa nije radila. Našao sam se u bunilu koje je prekinuo penzionerski glas čuvara.
„Gospodine, vratite se nazad i pročitajte šta piše na znaku!“, smireno je govorio matorac svojim, rekao bih, prekodrinskim naglaskom.
Vratio sam se nazad i shvatio da sam prošao kraj znaka na kojem je pisalo: „Samouslužne kase trenutno nisu u funkciji!“, ne konstatovajući ga. Osetio sam blam. Pocrveneo sam.
„Ne rade. . .“, izustio sam tiho.
„Pa što onda stavljaš robu, jeb’o ga ti!“, promenio je svoju naraciju matori jarac pridobivši pažnju svih ljudi koji su čekali u redu i usmerili svoje sumorne poglede ka nama dvojici.
„U redu je, gospodine! Nisam video znak, nema potrebe da dižete dževu!“, odsečno sam mu, sa malom dozom srdžbe, odgovorio. Dajući mu do znanja da prekine sa svojim „mudrovanjem“, jer nije jedini koji mi je tog dana stao na žulj.
„Pa kako ga nisi vid’o?! ‘Ajde, objasni mi, molim te! Kako ga nisi vid’o?! Oh, ljudi moji! Bože me sačuvaj i sakloni!“, nastavio je da histeriše starkelja, ponašajući se kao da je upio sve znanje ovoga sveta. A potom je počeo da se unosi ženi koja je stavljala svoje namirnice u ceger, govoreći joj: „Ne, ali ja zaista ne mogu da razumem! Kako bokte tako idu kao hipnotisani, kao da su sa Marsa pali?! Pa jeb’o mater, uključi mozak ako ga već imaš! Za šta ti služi?“,
Suzdržavao sam se da ne poludim i saspem sve svoje frustracije matorom magarcu u lice. Stiskao sam zube i šakom ručicu pune korpe. Čovek koji je stajao ispred mene je primetio da u sebi „pucam“, te mi je tiho rekao:
„Iskuliraj budalu! Ko mu jebe mater!“,
***
Mislio sam se:
„Eh, druže moj, da je samo jedna budala u pitanju – bilo bi dobro.“
Starkelja je začepio i seo sa strane, a svi ljudi za kasom su zaboravili na dramu koju je dotična persona maločas otpočela. Pored mene su prošla tri „bounheda“, iliti vam, skinsa neonacista.
Ćelavi, sa crnim faerkama na kojima su bili prišivači keltskog krsta, nacističkog dvoglavog orla i „Totenkomf“ lobanje. Na crnim kožnim martinkama su im bile vezane bele pertle, koje su naglašavale njihove simpatije prema beloj rasi.
„Brate, samo malo!“, rekao mi je jedan od njih, provlačeći se kroz gužvu.
Ni on ni njegovi kompanjoni, nisu nosili artikle. Pretpostavio sam da samo žele da izađu iz radnje, jer nisu ništa kupili. Mećutim, ispod faerki su nosili po nekoliko limenki piva – što je matori primetio, za razliku od trome kasirke koja dalje od svog nosa nije mogla da vidi, jer je bila prebukirana artiklima i pod pritiskom nestrpljivih ljudi, koji su nervozno izdisali i tiho gunđali, žaleći se na njenu „efikasnost“ i „brzinu“.
Bounhed koji me je ljubazno zamolio da ga propustim je namrgođeno i oštro, poput besnog psa, pogledao matorog koji se, narodski rečeno „usrao od straha“. Umesto da spreči lopove u krađi, što mu je na kraju i u opisu posla, pognuo je glavu i pravio se da ne vidi kako bounhedi prebacuju pivo preko skenera i napuštaju supermarket.
„Šta je sad džukelo matora? Šta je? Da ti maca slučajno nije pojela jezik?“, pomislio sam u sebi dok sam sa prezirom u očima gledao matorog govnara kako potišteno sedi i bespomoćno gleda u svoje međunožje, dok mladi lopovi pred njegovim očima napuštaju lokal u kojem kamere, kao ni samouslužne kase, tog dana nisu bile u funkciji.
Kada sam platio račun, prošao sam kraj matorog čuvara i pozdravio ga iz kurtoazije.
„Doviđenja!“, rekao sam hladno.
„Doviđenja, mladiću!“, rekao je čuvar, toplijim i smirenijim glasom nego što je bio moj.
***
Na putu do kuće razmišljao sam kako zajedno sa bounhedima šutiram matorog jarca, dok bespomoćno leži sklupčan na podu i moli za milost. Koliko god pokušavao da putem prljavih misli istresem svoju negativnu energiju – ona se u meni sve više taložila.
Ušao sam u svoju zgradu. Lift je bio zauzet, tako da sam se na peti sprat morao popeti stepenicama. Na trećem spratu sam se susreo sa starom komšinicom Nadom, koja je izvela svog jazavičara u šetnju.
„Dobar dan, gospođo Nado!“, pozdravio sam je, no ona je namrgođeno prošla kraj mene, ne udostojivši me ni pogleda.
Mrgud matori – oduvek je sve čula, samo ne pozdrave i porodično nasilje iz stana broj 6. Popeo sam se na peti sprat i pokucao na vrata svog stana. Jovana, moja ljupka plavokosa supruga, mi je otvorila vrata. U rukama je držala našeg mlađeg sina Jakova, bebicu staru sedam meseci.
Izmrcvaren i neraspoložen sam se bacio na kauč, nakon što sam ostavio kese sa proizvodima na trpezarijski sto. Naš stariji, četvorogodišnji sin Pavle, igrao se na tepihu. Po svom običaju, prosuo je čitavu kutiju sa igračkama, te su se po tepihu nalazile sve sitne i krupne igračke sa kojima se Pavle igrao – i one sa kojima nije. Dok sam odmarao na kauču, želeći da kvalitetno provedem preostalu polovinu slobodnog dana, Jovana je iz kesa vadila namirnice i proveravala da li sam sve kupio.
Pečenica – tu; kulen – tu; jogurt sa 0,1% mlečne masti – tu; sredstvo za pranje sudova – tu; toalet papir – tu; kilogram šećera – tu; kilogram soli – tu; bočica kečapa , tu; kesica majoneza – tu; 300 grama kačkavalja – tu; brašno tip 00. . . Pa da li je moguće, Mladene, da si uzeo brašno za kolače, a ne za picu!? I čime sad da zamesim teso za picu!? Ma ‘ajde, bre, čovek ti napiše prosti spisak i ti ponovo zabrljaš!“, ljutila se moja supruga, ne znajući za sve što mi se tog dana desilo
Neumoljivo sam skočio sa kauča, nagazivši na Pavlovu igračku triceratopsa, bol je pojačao moju agresiju. Opsovao sam, a zatim se okrenuo ka Jovani.
„Ako ti je bilo potrebno jebeno brašno za picu, što nisi digla svoju lenju guzicu i otišla do jebene samoposluge! Imam hiljadu stvari koje mi stoje nad glavom, a tebi je jedini posao da pričuvaš decu, spremiš ručak i počistiš kuću! Pa ni to ne možeš da postigneš, jer pola dana provedeš u kafenisanju sa onim tvojim rospijama od drugarica, koje nemaju preča posla nego da čine abrove, kafenišu i zijaju po čitav dan!“, vikao sam na sav glas. Pavle i Jakov su se uplašili – Pavle se sakrio iza fotelje, a mali Jakov pribio uz majku. Oči su mu se napunile suzama, malo je falilo da naglas zaplače.
„Nije li te sramota da tako vičeš pred decom kao konjina?! Ako te je neko drugi iznervirao – iskali bes na njemu, nemoj nas da terorišeš! Ja, za razliku od tebe, imam prijateljice na koje se mogu osloniti. Kakve – takve, imam ih! A koga imaš ti?! Kockare, pijandure, propale vojnike, krimose i večite studente?! I to ih imaš samo kada im zatrebaju pare ili usluga! Ako ti ne odgovaram – spakovaću decu i sebe, i otići kod mojih na selo!“, uzvratila je vikom Jovana.
„Kamo sreće da si kod njih i ostala, a ne da meni piješ krv na slamčicu! Po čitav dan rintam kao mazga da bih nam priuštio golu egzistenciju! Ponekad radim duple smene i ne stignem da vidim kako nam deca odrastaju! Ako to ne znaš da ceniš – pakuj svoje prnje i odlazi! ODLAZI!“, uneo sam joj se u lice i izdrao iz sveg glasa. Mali Jakov je zaplakao, a za njim i Pavle, koji je dotrčao do Jovane i sakrio se iza njenih nogu. I Jovana je na kraju zaplakala. Shvatio sam šta sam učinio.
„I-i-izvini. . .“, izustio sam tiho i teško, a zatim zbrisao na terasu kako bih udahnuo svež vazduh i razbistrio misli. Jovana je plakala na kauču, prigrlivši obojicu naših sinova, koji su takođe plakali. Nakon desetak minuta, obukla je klince, navukla roze zimsku jaknu. stavila Jakova u kolica, a Pavla uhvatila za ručicu. Ušli su u lift, koji je ponovo bio slobodan, i otišli do samoposluge.
Vratio sam se unutra, sakupio Pavlove igračke sa tepiha, vratio kutiju sa igračkama u njegovu sobu, počistio ostatak stana i oprao sudove. To je bio moj način da se iskupim za sve teške reči koje sam izgovorio i svoje impulsivno ponašanje koje je bilo produkt akumulirane negativne energije.
Nakon dvadesetak minuta, Jovana i klinci su se vratili. Nismo razgovarali, a Pavle i Jakov su me gledali ispod oka, sa izvesnom dozom straha. Jovana je pripremila večeru, večerali smo ćutke, kao da smo u odajama groblja nakon sahrane. Bilo je 21.00h, otišao sam u krevet – moram ustati rano zbog prve smene na poslu. Nije lako biti glavni konobar koji stremi ka poziciji šefa sale. Nakon deset minuta, u sobu je ušla Jovana. Presvukla se u svoju crvenu čipkastu spavaćicu i legla kraj mene.
***
„Izvini, Mlađo. Bez veze sam započela onu dramu.“, prva je progovorila.
„Ne, izvini ti, ljubavi. Nisam smeo da dopustim sebi onakvo ponašanje, ma koliko god bio iznerviran. Vi niste dužni da ispaštate zbog moje slabosti.“, priznao sam joj.
„Ljubavi, nije tvoja slabost to što si gospoštven i lepo vaspitan čovek. Ljudi su u poslednje vreme postali samoživa i bezosećajna govna, koja samo gledaju da napakoste dobrom i vrednom čoveku. Ono što ti trebaš jeste da naučiš kako da kanališeš tu svoju negativnu energiju – mogao bi da odeš u teretanu, voziš bajs, udaraš džak, odeš na psihoterapiju ili časove joge. . . bilo šta, samo da izbaciš to iz sebe!“, savetovala me je moja ljupka ženica.
„U pravu si, ljubavi. Smisliću nešto i obećavam ti da se ispad sličan današnjem više nikada neće ponoviti!“, zagrlio sam je.
„I ja tebi obećavam isto!“, odgovorila mi je.
Nakon zagrljaja pao je sočan poljubac, a potom i seksić pomirenja. Pavle i Jakov su u svojoj sobi spavali čvrstim snom, tako da nisu čuli neartikulisane zvuke koji su dopirali iz naše sobe. Nakon što smo završili „meč“ – zadovoljna, znojava i premorena Jovana se ubrzo uspavala. Ćebe je bilo hladno i vlažno, pa sam nas pokrio novim, suvim ćebetom. Navio sam alarm, okrenuo se na bok i sklopio oči.
***
No, za razliku od Jovane nisam mogao da zaspim. Otišao sam do dnevne sobe i upalio televizor. Na ekranu se emitovao igrani film u kojem je glavni lik opasni momak, kog svi poštuju iz straha. Gledajući taj film, setio sam se današnjeg scenarija u supermarketu – bounheda i matorog čuvara.
Potom sam bacio pogled na našu državu i njeno društvo. Sve mi je bilo kristalno jasno! Da bi u ovoj kurton-državi, sa ragom koja poseduje poremećeni sistem vrednosti, dobio poštovanje – moraš biti strah i trepet.
Otišao sam do spavaće sobe i, pazeći da ne probudim Jovanu, zgrabio svoj mobilni telefon koji se punio na punjaču. U podmajici i donjem vešu sam izašao na terasu.
Napolju je temperatura bila u minusu, ali na nju moje telo, zagrejano od rvanja u krevetu, nije reagovalo. Nazvao sam svog starog druga iz srednje škole – Luku Vargu.
„Ahoj!“, javio se poput pirata Luka.
„Ahoj, kapetane Mađar! Kako ste?“, pozdravio sam ga.
„Dobro smo, glavni konobarčiću! Kako ste Vi?“,
„Dobro smo i mi!“,
„E, milo nas je! Elem, ne želim da zvučim nepristojno, Mlađo, ali što me zoveš ovako kasno?“, upitao me otvoreno Luka, kojeg, da ne grešim dušu, i nisam tako često zvao – osim kada mu čestitam rođendan ili katolički Božić i Vaskrs, koje je odavno prestao da slavi otkad je postao ateista.
„Čisto da proverim da li si još na robiji, mangulaneru probisvetski!“, zadirkivao sam ga.
„Kao što čuješ – nisam, jazavcu pokondireni!“, odgovorio mi je.
„Da li si sutra, poslepodne, raspoložen za jednu kaficu?“, pitao sam ga.
„Ne.“, odgovorio je odsečno.
„A možda jedno ili dva piva?“,
„Tri!“,
„Imamo dogovor onda, čućemo se! Laku noć, kapetane Luka!“, pozdravio sam ga.
„Laku noć, druže Mladene! Vidimo se!“, otpozdravio me je Varga, a potom mi prekinuo poziv.
***
Luka Varga, moj nekadašnji najbolji drug iz srednjoškolskih dana, bio je i ostao osoba puna „fiksi-ideja“, mržnje prema autoritetima i ljubavi prema ilegalnim stvarima. Sebe je smatrao agoristom – tačnije anarhistom koji je verovao da se država može uništiti sivom ekonomijom, crnim tržištem i građanskom neposlušnošću. Devedesetih godina prošlog veka aktivno se bavio piraterijom muzičkih i video-kaseta; zbog čega je i dobio titulu kapetana. Kada su mu te trećerazredne smicalice dosadile – odlučio je da pređe na viši stepen – trgovinu oružjem i psihodelicima.
Zbog toga je više puta privođen od strane policije. Sreća u nesreći je bila ta što bi ubrzo bio pušten – usled nedostatka verodostojnih dokaza. Neoženjen je, i dalje živi sa roditeljima. Dane provodi u svojoj sobi, maštajući o uništenju države i političke elite. Bio je jedan od mojih drugova, koje Jovana nije naročito gotivila. Da budem precizan, Jovana nije gotivila nijednog mog druga.
Ušao sam unutra, otišao u spavaću sobu, legao u krevet, zagrlio Jovanu, sklopio oči i zaspao. Te noći sam sanjao kako poput šerifa na Divljem zapadu zavodim red u kraju.
* * *
Luka i ja smo na sastanku napravili dil. S obzirom na to da je u Republici Srbiji teže legalnim metodama nabaviti vatreno oružje, odlučio sam se da mi njegova agoristička ideologija, putem ilegalnih tokova nabavi oružje. Reč je bila o pištolju „Zastava M70A“; alijas „Duga devetka“. Uprkos mojoj skromnoj želji, Luka je insistirao da uzmem automatsku pušku, „Zastavu M70“ – ali ona nimalo nije odgovarala mojim potrebama. Dogovorili smo se oko cene, vremena i mesta našeg sledećeg sastanka.
Bila je sreda, 22.00h, mrkla i prohladna noć u ogromnom, pustom gradskom parku. Vejao je sneg. Očajna rasveta parka mi je jedva otkrivala put – zavejan i klizav pred nogama. U daljini sam spazio Vargu, sedeo je na naslonu klupe, držeći noge na njenom sedištu. Luka je imao do ramena dugu, retku, plavu kosu; tanke brčiće i jareću bradicu.
Nosio je naočare za vid sa zatamljenim staklima, crni kožni kaput, crnu bluzu, crne farmerice, crne rukavice bez vrhova prstiju i crne čizme. Na desnom rukavu kožnog kaputa je imao napisano „A3“ – simbol agorizma. „A3“ je skraćenica koja znači: „agora, anarhija, akcija“. U ruci je držao limenku piva, koju je, nakon što je popio poslednju kap, zgnječio čizmom i bacio u kantu kraj klupe.
„Kasniš, kelneru, kasniš!“, zadirkivao me je Varga.
„Ne kasnim ja – nego si ti poranio!“, odgovorio sam mu.
„Šta ću, morao sam da odem po pivo. Zavisnost je zajebana stvar!“, izustio je.
„U koverti je iznos oko kojeg smo se dogovorili. Daj mi pištolj dok još uvek nema nikog, pa da se rastanemo!“, pružio sam mu kovertu hitro, ne želeći da nas iko vidi.
„Polako, kelneru! Gde se žuriš, jeb’o te šinter?! Sedi malo, opusti se, jebem mu život! Juče se nismo ispričali kako dolikuje, jer si bio u žurbi. Tu priču danas progutati neću, samo da znaš!“, lupao me po ramenu Luka, vidno zagrejan od alkohola.
„Vrlo rado, Luka, ali. . .“,
„Ali šta? Imaš možda neke neodložne obaveze? Pa da, imaš dobro plaćen posao, vlasiti stan od 70 metara kvadratnih, zlatnu dečicu koja se samo mogu videti u reklami za „Dobro jutro“ margarin, predobru pičketinu od žene koju redovno i rado tovariš, karijeru. . . A ja? Ja imam kurac da izbijem oči! Da ti nije možda ispod časti da ti, tako fin i situiran, sediš sa sanjarem i propalitetom kao što sam ja? Sedi tu i ne sviraj više kurcu!“, povukao me je za rukav jakne i popeo na klupu. Seo sam kraj njega.
„Nije sve tako kao što izgleda, Luka. Da mi sve ide glatko kao što si opisao – ne bih od tebe tražio to zbog čega smo se večeras sastali.“, pravdao sam se.
„Znam, Mlađone. Tebe ne muče posao i egzistencija, već ove pakosne, dvonožne štetočine kojima smo svakodnevno okruženi. Nakot demonski!“, siktao je besno kroz zube Varga „Sve im je u životu bilo malo – hteli su da žive evropsko-američki san, hteli su da budu gazde i pokrenu svoje biznise, hteli su da budu kapitalisti, a na kraju ispaše svi do jednog magarci! Evo vam je Evropa! Evo vam je Amerika! Evo vam ga kapitalizam! Stoko!“, vikao je srčano Varga, čiji je glas odzvanjao praznim parkom.
„Teška priča. Kad se setim tog 5. oktobra, ne mogu a da se ne setim najveće srpske zablude.“, prokomentarisao sam.
„Sloba je bio kučkin sin i govnar, ali ovi posle njega. . . he-he! To su ti kučkini sinovi oštenjeni u dubinama septičke jame. Njihov smrad i dalje hara ovom zemljom i truje ovaj narod. Nećemo ga se mi još dugo osloboditi! Proći će još koja decenija dok on ispari. Pa i to je upitno.“, rekao je Luka.
„Izgleda da je naš školski drug, Simeon Srbijanović, koji je tada uveliko radio u vojsci bio u pravu što se tiče protesta, nove političke elite i njihovih gospodara koji su sve vreme stajali iza njih i dirigovali im.“, prisetio sam se prognoze našeg školskog druga, okorelog slobiste.
„Taj degen se ni dan–danas nije dozvao pameti, ali za ono što je uradio nakon smene vlasti – skidam mu kapu!“, priznao je Luka.
„Da, slažem se. Napustiti tako dobro plaćen i siguran posao, samo zato što ne želiš da budeš vojnik u službi izdajničke i antinarodne vlasti – to je gest za svaku pohvalu. Treba imati petlju za tako nešto!“, afirmisao sam.
„Slažem se, no olakšavajuća okolnost po Simeona je bila ta što je, pored petlje, bilo prisutno i odsustvo mozga. He-he-he!“, nasmejao se Luka.
„Ha-ha-ha!“, nasmejao sam se „Lepo je videti da posle svega nisi izgubio smisao za humor!“,
„Nisam, na kraju to je jedino što je stoprocentno u mom vlasništvu. Stan će mi pripasti tek kad matorci bace kašiku, a kako je krenulo – sve mi se čini da ću je ja prvi baciti. Ako je pre toga ne ugrejem.“, našalio se Varga.
Dok smo sedeli u parku i posmatrali kako snežne pahulje polako, ali sigurno, zatrpavaju gradsko zelenilo – Varga je iz unutrašnjeg džepa kožnog kaputa izvadio već srolanu „fanki-cigaretu“. Zapalio ju je upaljačem koji je jedva radio, povukao dim, a zatim ga ispustio u vazduh. Ponudio me je, ali sam odbio.
„‘Ajde, ne glumi mi sad tu neku poštenjačinu. I sam se sećaš koliko smo ih popušili iza škole. Umalo nas dežurni profesori nisu nahvatali.“, insistirao je Varga.
Prihvatio sam džoint i povukao jedan pozamašan dim. Sa užitkom sam ga ispustio u pravcu neba, dok su mi na lice padale snežne pahulje. Osetio sam olakšanje – olakšanje koje mi je već duže vreme bilo potrebno. Vratio sam džoint Luki. I on je povukao još jedan dim, koji je izbacio u pravcu neba, ciljajući zvezde. Ponovo mi je dodao džoint, koji sam povukao i vratio njemu. On – meni, ja – njemu i tako ukrug.
„Radije bih pucao sebi u glavu, tim pištoljem, nego što bih postao još jedna cigla u zidu ovog sistema! Pre nego što postanem još jedno čudovište.“, nasumično je rekao Varga, ispustivši dim.
Zbunjen i iznenađen onim što sam čuo, samo sam klimnuo glavom i prihvatio džoint koji mi je Varga dodao. Nisam mogao da protumačim šta je pisac hteo da kaže.
Duvajući ćutke, u daljini smo posmatrali stare betonske zgrade, njihova pogašena svetla i svet koji je utihnuo u noći, zajedno sa svojim neostvarenim snovima. Varga mi je još jednom dodao džoint. Povukao sam poslednji dim.
* * *
U početku sam pištolj držao podalje od ukućana, sve dok ga nisam počeo nositi svuda sa sobom. Držao sam ga u unutrašnjem džepu jakne, sakoa, kaputa i blejzera. Otkad ga imam uz sebe – moj ugled u društvu naglo je porastao, kao i poštovanje koje sam uživao od komšija, radnika privatnih i državnih institucija, ali i šefa na poslu. Svi su oni vukovi dok im u čelo ne uperiš cev pištolja – tad postaju strašljivi kunići drhtavih nogu, koji neretko puste pokoju kap mokraće kroz nogavicu pantalona.
„Pipi“ dugu devetku sam prvi put upotrebio kada sam kevu vodio kod doktora, koji nije hteo da joj izda uput za hitnu operaciju. Iste sekunde sam izvadio pištolj, koji u sebi nije imao ni jedan – jedini metak, i uperio ga u doktora. Nisam ni reč izgovorio, a uput se našao ispred mene. Pištolj sam vratio ispod kaputa, uzeo uput i zajedno sa prebledelom kevom izašao iz ordinacije. Doktor nas je ispratio smeškajući se, ulivajući nadu mojoj kevi kako će sve biti u redu nakon operacije. Kada se operacija uspešno završila, doktoru sam odneo flašu viskija, kafu i bombonjeru
Odbijao ih je kao da mu život zavisi od toga, ali je nakon mog silnog insistiranja ipak prihvatio poklon. Verovatno se plašio da ću izvući pištolj iz kaputa ukoliko ne prihvati poklon, jer bih njegovo odbijanje shvatio kao uvredu. Štaviše, na njegovu inicijativu smo popili po šoljicu kafe i porazgovarali o dnevnim društvenim, sportskim i političkim temama. Bio je sasvim druga ličnost nego kada bi komunicirao sa ostalim pacijentima.
Drugi put sam pištolj upotrebio u pošti, kada sam hteo da pošaljem paket svom rođaku iz Bajine Bašte. Nadrkana, naborana šalteruša, duge crvene loknaste kose, je odbila da primi paket „jer nije bio lepo upakovan“. Iako je bila jako neljubazna prema meni, iskreno sam joj se osmehnuo i blago raskopčao kaput, kako bi videla njegovu prelepu unutrašnjost. I gle čuda – ipak je mogla da pošalje paket. Paket je već sutra stigao u Bajinu Baštu. Čak mi ni zaštitnu kesu u kojoj su stavili pošiljku nije naplatila. Fina neka gospođa, samo je imala loš dan. Očito nije kako dolikuje popila prvu jutarnju kafu.
Treći scenski nastup moja miljenica, Pipi, imala je kada su me nazvali iz banke i saopštili da nisam na vreme otplatio treću ratu stambenog kredita – što je bila velika laž.
Da bih isterao istinu na svetlost dana, otišao sam do banke i umesto dokaza o izvršenoj uplati „greškom“ izvukao pištolj. Nakon što ga je video, bankar je shvatio da uplata nije bila proknjižena na vreme i da se radilo o, nimalo naivnom, propustu računovodstvenog tima. Kao znak izvinjenja, banka mi je smanjila kamatnu stopu na naredne tri rate. Ni manje – ni više. Definitivno ću ih preporučiti svojim poznanicima kojima je neophodan povoljan stambeni kredit.
Četvrta situacija u kojoj sam bio primoran da izvadim pištolj je bila na auto-servisu. Sećam se tog dana kao da je bio juče. Bio je 19. maj, moj rođendan. Morao sam da odem po praseće pečenje, sokove, alkohol i ostale namirnice, jer smo pozvali kumove i najužu familiju na večeru. Kao za inat meni, pokvario se auto. Kao da je sam đavo umešao svoje prste.
Ništa mi nije preostalo nego da zamolim komšiju Radovana da me odšlepa do prvog auto-mehaničara. Nakon što je popravio omanji kvar na automobilu, neprijatni punački majstor se zaneo u računici, te je Pipi morala da mu posluži poput kalkulatora. Na kraju sam dobio i rođendanski popust. Sutradan sam majstoru odneo parče torte i malo pečenja. Kada me je ugledao, prepao se kao da je video smrt pred svojim očima. Prvo što je ciknuo čim me je spazio bilo je: „Uradio sam sve što je bilo u mojoj moći, gospodine!“.
Peti susret sa narodom Pipi je imala prošlog leta, sa seoskim saobraćajcima. Jovana i ja smo se vraćali kući, nakon kvalitetnog vikende provedenog kod njenih na selu. Na raskrsnici koja je predstavljala izlaz iz sela, zaustavila nas je saobraćajna policija zbog prekoračenja brzine. Bio sam spreman da uredno platim kaznu, jer sam vozio nedozvoljenom brzinom.
Međutim, čim sam čuo lukavog saobraćajca da mi govori: „Gospodine, da Vam napišemo kaznu ili se možemo dogovoriti?“, samo sam iz unutrašnjeg džepa, umesto novčanika, izvukao pištolj i rekao mu da je to sve što trenutno imam kod sebe. Dvojica saobraćajaca, poznatih seoskih ispičutura, su se složila da prekoračenje nije bilo veliko i da će „zažmuriti na jedno oko“. Svakog narednog puta kada bi me videli, podigli bi ruku u znak pozdrava – a ja bih njima zatrubio.
U ranu jesen smo, Jovana i ja, odlučili da osvežimo naš životni prostor od 70 kvadrata. Otpočelo je renoviranje. Pozvali smo majstore koje nam je preporučio moj, nažalost sada pokojni, ćale. Bila je reč o jako dobrim i pedantnim majstorima, ali izuzetno sporim i teškim alkoholičarima. Svaki dan bih im kupio po gajbu piva, koju bi slistili u roku od par sati. Dani su prolazili, prazne pivske flaše se gomilale, njihova dnevnica po radnom satu letela, a radovi u stanu – napredovali poput ćopave, matore kornjače. Trebalo je dati gorivo majstorima, stoga sam jednog dana pred njima izvukao pištolj i rekao Jovani da se neću ustručavati da odrobijam one lopove iz elektrodistribucije i vodovoda koji nas svakog meseca, dinar po dinar, pljačkaju. Čuvši to, majstori su za manje od nedelju dana završili radove. I, sem toga, shvatili su da im na poslu više prija negazirani, gusti sok nego pivčuga.
***
Što se tiče radnika koji su merili potršnju vode i struje – svakog narednog meseca bi očitali realnu ili manju potrošnju. Kada je reč o kablovskoj, internetu i mobilnoj telefoniji – operateri su imali veći prag tolerancije kada na vreme ne bih stigao da platim račune.
Deda iz obezbeđenja u supermarketu bi instiktivno pokrenuo samouslužnu kasu čim bi me primetio u marketu, kasirka je brže naplaćivala, a narod bi me propustio preko reda; iako sam od pojedinih imao više artikala u korpi. Stanari susednih zgrada su me srdačno pozdravljali, a stanari moje zgrade obavezno zasutavljali u hodniku kako bismo se ispričali. Na poslu sam avanzovao i uživao visoko poštovanje od strane poslodavaca i ostalih radnika, koji su bili na nižoj lestvici poslovne hijerarhije.
Čak su me poslodavci povremeno pitali za mišljenje i savet. Moja diploma mukotrpno završene Visoke ugostiteljske škole je konačno došla do izražaja. „Pauk“ služba mi više nikada nije pokupila automobil nakon neadekvatnog parkiranja. Pored toga, golubovi, gugutke i vrane su prestali da vrše veliku nuždu po mojim kolima. Život je, nakon što sam usvojio malu Pipi, sve više postajao bolji iz dana u dan.
Jedne zimske večeri sam sedeo u kožnoj fotelji ispred ogledala. Čaša viskija je stajala na levom naslonu za ruke, dok sam u desnoj ruci držao pištolj. Više nije bio težak i hladan kao kad sam ga prvi put držao. Svetla u sobi bila su prigušena, roletne napola spuštene, zavese odvezane, a u pozadini je radio svirao laganu klasičnu muziku. Poput pravog elitističkog snoba, elegantno sam pio viski i gledao svoj odraz u zidnom ogledalu, koje je stajalo preda mnom.
Klasična muzika sa radija je postala brža i energičnija, mogao sam da prepoznam melodiju – „Đavolji triler“ Đuzepea Tartinija. Što sam više osmatrao svoj odraz u ogledalu – sve sam više uočavao njega. Princa tame. Možda zato što sam malo više popio, ali kako sebi da ne priuštim taj hedonizam dok su Jovana i naši sinovi kod njenih na selu? Ili je to u pitanju, ili to što sam postao deo sistema koji sam mučki prezirao?
Sistema koji je egzaltisao najgore, kako bi gazili po živim leševima najboljih. Sistema u kojem ni karma, ni Bog, ni kosmička pravda, ni moirske niti, ni majka priroda, kao ni ostale više i apstraktne sile ne mogu intervenisati. Sistema u kojem su novac i materijalna dobra postala vrednija od ljudskog života i zdravlja. Sistema u kojem žive lopovi, secikese, kulovi, kriminalci, kurve, gatare, hipokritične vladike i ostali kopilani, dok poštena inteligencija, radništvo, seljaštvo, mali trgovci, zanatlije i svi neiskvareni ljudi – preživljavaju. Sistema koji više oduzima nego što pruža.
***
Sistema u kojem, kao u naturalističkom lancu ishrane, jači jedu slabije. Sistema u kojem hleb, makijato, igre i prizemna zabava ne dozvoljavaju raji da otvori oči ili stavi naočare, kako bi ga sagledali iz drugačijeg ugla. Sistema u kojem su „krojači“ skrojili grabljivim vucima odela i maske po meri, kako bi svojom pojavom zavarali stado – i na kraju ga proždrali, mic po mic. Sistema u kojem su „užari“ sazdali užad i omče pomoću kojih bi plebejci sebi prekratili muke, nakon što im sudski izvršitelji i zelenaši zaplene i ono što nemaju.
Sistema u kojem „drvodelje“ i „kamenoresci“ obezbeđuju sanduke, nadrgobne krstače i spomenike za marginalce koji nisu mogli da se prehrane, izleče, napoje i skuće. Sistema u kojem su „kovači“ iskovali kaveze u kojima će biti zatočena sva antitela sistema. Sistema u kojem su „kamenolomci“ otpočeli kamenolom koji je zatrpao snove, ambicije i veru u sutra, a „grobari“ ih sahranili jednom za svagda. Sistema u kojem su „sveštenici“ svima nama umesto molitve za napredak i spasenje otpevali rekvijem.
Postao sam jedna od karika tog sistema, njegov šraf, njegova hrana, njegovo gorivo, njegov fundamentalni izvor egzistencije. Kako ono reče veliki nemački filozof Fridrih Niče u svojoj čuvenoj knjizi „S one strane dobra i zla“? Reče on; „Ko god se bori sa čudovištem, neka pripazi da i sam ne postane čudovište. Ako čovek svakoga dana stoji na ivici i gleda u ambis, jednog dana će i ambis pogledati u njega
Da, postao sam čudovište protiv kojeg sam se borio tokom čitavog života. Čudovište koje i dalje u dubini svoje duše, ako je još uvek u meni ima, mrzim. Čudovište čije su se konture konačno poznale u ogledalu, koje sam iste sekunde razbio čašom viskija.
Razbio sam ga, kako više ne bih morao da gledam njegovo deformisano telo, suvu tamnu kožu, jezive zrikave oči, modre podočnjake, groteskne čeljusti koje su penile i sa kojih je curela bala. Razbio sam ga, kako preko njega ne bih osećao smrad korupcije, leševa, krvi, prljavštine. . . smrad sistema! Razbio sam ga, kako me njegova prikaza ne bi podsećala na ono što sam učinio i, najvažnije, ono što sam postao! Razbio sam ga, kako ne bih slušao njegovo ruganje i adsko podsmevanje!
Razbio sam ga, kako me surova istina više ne bi plašila! Ogledalo se rasprslo na sitne komadiće, od kojih je jedan komadić uspeo da mi poseče deo obraza, ispod levog oka. Krv je potekla. Kažiprstom desne ruke sam obrisao malo krvi, a potom ga stavio sebi u usta. Okusio sam sopstvenu krv. Bila je topla, slana i sa određenom dozom gorčine. Svidela mi se. Osetio sam žeđ – žeđ za sopstvenom krvlju. Poriv za destrukcijom čudovišta – autodestrukcijom.
Zgrabio sam pištolj i prislonio ga na svoju slepoočnicu. Hajde, čudovište – zaigrajmo ruski rulet! Prvi hitac je bio presudan, jer pištolj ovog puta nije bio bez municije. Preplašeni od pucnjave, golubovi sa krova zgrade su hitro poleteli i panično zagugutali. Kapljice krvi su poprskale zidove sobe – džaba smo krečili.
Moje beživotno telo se nalazilo izvaljeno na fotelji, nagnuto nalevo. Kroz probušenu glavu krv je curila po podu, kao voda sa izvora, koja se na ušću slila u prosuti viski – onom što je ostao nakon što se ogledalo razbilo. Komadići prosutog mozga, koji nisam koristio, su sada plivali u plitkoj rečici krvi i viskija; a mogli su me, brat – bratu, služiti još koju deceniju. Sa njima su se u toj, fluidnoj mešavini, brčkali i razoreni komadići lobanje.
Prekasno sam se setio ostalih mudrosti Fridriha Ničea, poput: „Ono što te ne ubije – to te ojača.“ ili „Onaj koji ima za šta da živi, može podneti bilo šta.“
***
Sada su mi bile jasnije Vargine reči, koje je „nasumično“ izgovorio ne večeri. To nisu bile obične reči – bilo je to upozorenje. Širom otvorene oči, u kojima više života bilo nije, su gledale veliki komadić stakla – parče polomljenog ogledala. U njemu se više nije nazirala metamorfoza čudovišta i naličje trulog sistema, već mrtav čovek. Čovek koji je želeo da sačuva svoju čast – ali je na kraju, samo uspeo da ispadne imbecil. Da ispadne žrtveno jagnje sistema, kojem se od mladalačke adolescencije najoštrije protivio.
Mrtav sam, ali ono nije. Čudovište je preživelo. Uveliko luta. Iz prikrajka posmatra i vreba svoju sledeću žrtvu koju će zavesti i zatočiti, da bi sistem napojilo suzama i krvlju. Lagano se osvrni oko sebe – možda si, baš ti, sledeća žrtva koju odmerava i namerava da zaskoči.
