Bujanovac, januar 2026. – Bujanovčanin i jedna od sportkih gradskih legendi Nebojša Trajković Paša danas ima 74 godine, ali dok govori o fudbalu, vreme kao da se vraća. Njegova priča ne počinje na stadionu, već na ulici, među drugarima, na improvizovanim terenima na Zbirištu, gde je lopta bila važnija od svega ostalog. Fudbal je, kako kaže, u njegov život ušao rano i ostao zauvek.
-Počelo sam na ulici. Igrali smo stalno, gde god smo stigli. Tu se rodila ljubav prema fudbalu – počinje priču Trajković.
Sa 16 u prvom timu
Sa dvanaest ili trinaest godina počeo je da trenira, a već 1968, sa 16 godina, ulazi u prvi tim BSK. Za tako mladog igrača to je bila velika čast, ali i velika odgovornost. Prve minute u seniorskom fudbalu pamti po kiši, po ulasku u drugom poluvremenu i po jednom potezu koji mu je uvek pričinjavao posebno zadovoljstvo – provlačenju lopte kroz noge protivnika.
Igrao sam najpre kao centarfor, ali sam se pronašao na poziciji desne polutke, koja je tada imala veliku važnost. Polutke su bile zadužene za organizaciju igre, za povezivanje odbrane i napada, za stvaranje prostora i završnicu akcija. Fudbal se tada gradio strpljivo, pas po pas, uz mnogo razmišljanja i osećaja za igru – objašnjava Paša
Veterani BSK
Jedna utakmica, međutim, zauvek je ostala urezana u njegovo sećanje.
-Bilo je to protiv GIK-a iz Leskovca, početkom sedamdesetih godina, kada sam golom iz voleja doneo pobedu BSK-u. Ipak, taj pogodak nije bio važan samo zbog rezultata. Kada sam se vratio kući, dočekalo me je priznanje oca, koje mi je značilo više od bilo kakvog aplauza sa tribina. Nikada nisam imao potrebu da se dokazujem kao najbolji, važnije mi je bilo da budem dobar saigrač i dobar čovek – ističe naš sagovornik.
Sa 16 debitovao za prvi tim
Imena saigrača izgovara sa posebnim poštovanjem: Dule Ćufte Stanković, Toma Dubak, Kule, Karadničani Mome i Mija, Merdža, golman Zajko. Uz njih pamti i drugare iz ulice, Kaleta, Bizeta i Lingura, sa kojima je delio i teren i svakodnevicu. U ekipi su igrali i Albanci – Dema Ćori, Šena Sik Krompir, Akija i Riza – što, kako ističe, najbolje govori o atmosferi u klubu i međusobnom poštovanju koje je tada vladalo.
To su, kako kaže, bili ljudi iz Bujanovca, generacije koje su rasle zajedno i delile istu ljubav prema klubu. Na terenu su bili ekipa, a van njega prijatelji.
BSK nije bio običan klub
-BSK je tada bio mnogo više od fudbalskog kluba – bio je centar društvenog života grada. Nedeljom se sve zaustavljalo. Poslovi su se završavali subotom, a u nedelju su ljudi dolazili na stadion sređeni, sa porodicama, da gledaju svoj klub. Tribine su bile pune, često sa više od dve hiljade gledalaca – ponosno kaže Trajković.
Drugari na terenu i van njega
Iako su mu se tokom karijere nudile prilike da ode u veće sredine i jače klubove, Nebojša Trajković je sve ponude odbijao. Zvali su ga klubovi iz Vranja, Leskovca, pa čak i iz Novog Sada, ali on je ostajao.
-Govorio sam da se plašim da mi ne pobegne mladost u Bujanovcu. Rođen sam tu, vezan za grad i ljude, i čak dok sam bio u vojsci, misli su mi često bile kod kuće – kaže on.
Treninzi u to vreme bili su ozbiljni i zahtevni. Radilo se tri puta nedeljno, bez izgovora. Ko ne dođe na trening, počinje utakmicu na klupi. Ako izostane više puta, gubi mesto u timu. Nije bilo luksuza, oprema je često bila oskudna, ponekad i samo jedna garnitura dresova za gostovanja. Ipak, po rečima Trajkovića, niko se nije žalio. Fudbal se igrao iz ljubavi, ne zbog novca. Plaćen je bio samo u periodu igranja Srpske lige, i to skromno.
Žal za prošlim vremenima
-U svlačionici nije bilo podela ni netrpeljivosti. Igrači različitih nacionalnosti igrali su zajedno, kao jedna ekipa. Uvek sam vodio posebnu brigu za mlađe igrače, pokušavajući da im pomognem da se oslobode treme i da veruju u sebe. Smatrao sam da se samopouzdanje stiče prvim dobrim dodirom sa loptom i podrškom saigrača – obajšnjava Trajković.
Fudbal ga je, kako kaže, naučio važnim životnim lekcijama – timskom duhu, strpljenju, poštovanju drugih. Poraze je teško podnosio, ali ih je prihvatao kao deo igre. Posle izgubljene utakmice, put do kuće bio mu je ispunjen razmišljanjem o greškama i propuštenim prilikama, ali nikada nije pomišljao da odustane.
Za BSK je igrao od 1968. do 1985. godine. Nakon toga, učestvovao je u osnivanju kluba Vitez, gde je završio igračku karijeru. Bio je i trener drugog tima, sekretar u sportskim klubovima i dugogodišnji sportski radnik. Njegov cilj je uvek bio isti – da mlade zadrži u sportu, da ih skloni sa ulice i usmeri ka zdravom načinu života.
Fudbal i porodica na prvom mestu
-Veliku podršku tokom čitavog života imao sam u porodici. Iako je fudbal često zahtevao odricanja, razumevanje supruge nikada nije izostalo. Čak i u trenucima kada sam zbog utakmica propuštao porodična okupljanja i svadbe, ona je znala koliko mi fudbal znači. Živeo sam za fudbal, ali bez podrške kod kuće to ne bi bilo moguće – ističe Trajković.
Karijeru završio 1985, ali celog života u sportu
Ima dva sina, Nenada i Mišu, koji su se takođe bavili sportom, iako ne fudbalom – jedan je više bio okrenut košarci, drugi je kasnije pronašao sebe u drugim sportovima. Ljubav prema sportu, međutim, preneta je dalje, i danas se vidi i kod njegove dece i unučadi. Za Nebojšu Trajkovića, porodica i fudbal uvek su išli zajedno – kao dve najvažnije stvari u životu.
Danas retko ide na utakmice, ne zato što mu fudbal više ne znači, već zato što ga previše pogađa stanje u BSK. Kaže da je sentimentalan i da mu teško pada kada vidi da se neke vrednosti gube. Ipak, emocija prema klubu nije oslabila. BSK je i dalje deo njegovog svakodnevnog života, nešto s čim ustaje i s čim leže.
Priča Nebojše Trajkovića nije samo priča o jednom fudbaleru. To je priča o jednom vremenu, o gradu koji je živeo za svoj klub i o fudbalu koji je bio više od igre. To je priča o vernosti, strpljenju i ljubavi koja traje ceo život.
