Piše: Nedžmedin Saćipi
(Autor je predsednik Civilnog društva i lider Udruženja novinara „Etika“ iz Preševske doline, predsednik Rijaseta Islamske Zajednice Srbije)
Odluka narodnog poslanika Skupštine Srbije, Šaipa Kamberija, da odbije priznanje koje je uputilo Koordinaciono telo Vlade Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu, povodom 25-godišnjice osnivanja ove institucije, više nego principijelan čin, predstavlja politički nestabilan, selektivan i neozbiljan gest, naročito kada dolazi od figure koja je godinama bila sastavni deo samog sistema koji danas osporava.
Namerno zaboravljena istina
Prema pravilniku o radu Koordinacionog tela, predsednici opština Preševo, Bujanovac i Medveđa su automatski bili zamenici predsednika ove državne institucije. To znači da su albanske političke figure poput Rize Halimija, Ragmija Mustafe, Nagipa Arifija – ali i sam Šaip Kamberi u vreme kada je bio predsednik Opštine Bujanovac – bile aktivni deo donošenja odluka i koristi koje su proisticale iz ove institucije.
Tokom tih mandata, putem Koordinacionog tela su dodeljivana sredstva u iznosu od oko 50.000 evra godišnje, bespovratno, za podršku lokalnim preduzećima. Izbor korisnika je u mnogim slučajevima bio politički i militantno motivisan, koristeći se kao instrument za izbornu podršku. Ove činjenice su javno poznate i ne mogu se danas prikriti zakasnelom moralnom izjavom.
Kamberi odbio zahvalnicu Koordinacionog tela: Ne mogu da budem u društvu sa Vulinom
Projekti koji se danas negiraju, juče su se hvalili
Takođe, albanski zamenici predsednika Koordinacionog tela – uključujući i one koji danas ćute – realizovali su desetine projekata za razvoj multietničkog života, od javnog informisanja, zastupljenosti u lokalnoj vlasti, integracije u policiju, do podsticanja stabilnosti i mira u regionu.
Sve ove inicijative, iako ne savršene, bile su promovisane i politički korišćene od strane samih albanskih aktera u izbornim kampanjama, uključujući i one koji danas pokušavaju da Koordinaciono telo predstave kao potpuno neuspešnu instituciju.
U svojoj javnoj izjavi, poslanik Kamberi navodi niz već poznatih kritika: neprimenjivanje Plana od 7 tačaka, stagnaciju budžeta i relativizaciju albanskih zahteva. Ove zabrinutosti su realne, ali nisu nove niti otkrivene danas, a još manje opravdavaju simbolično odbijanje priznanja, kada je sam Kamberi godinama bio deo strukture koja je upravljala tom realnošću.
Odbijanje priznanja od strane Šaipa Kamberija nije ni pravedno, ni profesionalno, niti ozbiljno, jer se ne zasniva na doslednom stavu kroz vreme, već na zakasnelom distanciranju od lične i institucionalne odgovornosti.
Ne može se godinama koristiti jedna institucija, graditi politička karijera na njoj, a zatim – kada se političke okolnosti promene – javno je negirati kao da je bila strana i nedodirnuta sopstvenim odlučivanjem.
Kritika je neophodna. Reagovanje je zdravo. Ali princip zahteva doslednost, a ne političku amneziju. U suprotnom, simbolični gestovi ne jačaju albansku kauzu u Preševskoj dolini, već je relativizuju i čine da politika izgleda kao igra pozicija, a ne kao odgovornost prema građanima.
