Bujanovčanka Ivana, poslovna žena, instagram zvezda i humanitarka

Piše: I. Jovanović

Bujanovac, 26. januar 2026. – Bujanovčanka Ivana Stanković (42), uspešna poslovna žena, instagram zvezda i humanitarka, svakog je dana za svojim tezgama na jednoj velikoj beogradskoj pijaci.  I dok većina prolazi pored njene tezge tazgledajući cene i robu, ona gleda ljude. One koji nemaju, koji ćute i koji su navikli da budu nevidljivi. Njima Ivana daje ono što može – hranu, sredstva za higijenu i, što je često najvažnije, osećaj da nisu sami.

Iako je javnost za njen humanitarni rad saznala tek prošle godine, Ivana kaže da je pomaganje oduvek bilo deo njenog života – razlika je samo u tome što je sada postalo vidljivo.

– Konkretna akcija nastala je iz jedne prethodne ideje – darivanja mojim pratiocima na Instagramu, bez sponzora i saradnji – počinje Ivana svoju priču za naš portal.

Taj gest pokrenuo je lanac dobrote. Javila joj se žena iz inostranstva i poslala novac sa jednom željom – da se prosledi onima kojima je pomoć najpotrebnija.

– Od tog trenutka ljudi su se spontano uključivali i cela priča je počela prirodno da raste. Nije bilo plana. Nije bilo strategije. Postojala je samo potreba da se nastavi. Podrška koju sam dobijala davala mi je snažan osećaj smisla. Danas je upravo to moja najveća preokupacija – ističe ona.

Ivana svakodnevno sreće ljude u teškim životnim situacijama. I svaki susret nosi težinu.

– Najteži deo je ceo proces – od prvog saznanja o nečijoj životnoj priči do samog razgovora. Ne mogu da ostanem distancirana, prirodno se stavljam u njihovu kožu – kaže.

Na pitanje koji joj je bio najtužniji trenutak otkako pomaže drugima, ne izdvaja samo jedan.

– Svaka iskrena suza i bol koji vidim na ljudima jednako su teški.

Radost, s druge strane, pronalazi u ljudima koji pomažu bez interesa.

– Najradosniji trenutak mi je bio kada se javila žena iz inostranstva sa željom da anonimno pomogne drugima, ostavljajući meni potpunu slobodu da pomoć usmerim tamo gde je najpotrebnija. Sama činjenica da postoje ljudi bez skrivenih namera, spremnih da veruju i pomognu, probudila je u meni veliku nadu – objašnjava.

Ivana ne pomaže da bi joj se vratilo. One kojima daje bira po skromnosti i ljudskosti, a njihova spremnost da joj uzvrate, makar namerom, dovoljna joj je.

A kakva je Ivana kada nije na svom radnom mestu…

– I na pijaci i van nje, pre svega sam majka. Zatim žena koja je zadržala dečiji duh, ali je oblikovana zrelim životnim iskustvom. Znatiželjna sam, svoja i slobodna, sa dubokom potrebom da ostanem nasmejana i istinski srećna – kaže.

Rođena je u Bujanovcu, a danas živi u Beogradu. Put između ta dva grada, kako kaže, nije bio samo geografski.

– Bio je krivudav i trnovit, posebno na samom početku.

Srednju školu završila je u Nišu, a 2007. godine došla u Beograd – trbuhom za kruhom.

– Počeci su bili teški, ali sam verovala da se iza tog napora krije nešto bolje.

Ta vera ju je održala. Godinama je krčila svoj put, gradila život korak po korak, tražila stabilnost. Danas može da kaže da joj je život „stabilan, smislen i lep“ – ne zato što je bio lak, već zato što se za njega izborila.

Na pijaci radi od 2011. godine, a od 2018. stalno je prisutna na jednoj beogradskoj pijaci gde ima svoja prodajna mesta sa, kako se to kaže, robom široke potrošnje, od hemije, kozmetike, prehrambenih proizvoda i raznih sitnica. Njen dan počinje rano – buđenje oko šest, a između sedam i osam već je na poslu. Na tezgi ostaje do tri popodne, ali tada njen rad tek menja oblik.

– Popodne je rezervisano za poručivanje robe, organizaciju isporuka i pripremu porudžbina – deo posla koji se ne vidi, ali bez kog ništa ne bi funkcionisalo – objašnjava.

Najveća podrška joj je dvadesetogodišnja ćerka Sofija.

– Ona mi je najveća podrška, i u dobrim i u teškim trenucima. Razume da sam trenutno veoma okupirana ovim što radim. Imam veliku familiju i zajedno smo prošli kroz mnogo toga – i lepog i teškog – i drago im je što sam se posvetila ovome.

ODUSTAJANJE NIJE MOJA OPCIJA

Strah nikada nije osećala, ali sumnju jeste. Susreće se sa pokušajima prevare i zato je naučila da bude oprezna i da proverava.

– Snagu crpim iz ljubavi ljudi koji mi najviše znače u životu – kaže kratko.

Na pitanje da li je ikada poželela da odustane, odgovor je jasan:

– Ne. Odustajanje za mene nije opcija.

Bujanovac joj danas nedostaje, ali onakav kakav je bio devedesetih i kakav pamti.

– Ono što drugi primećuju jeste moj govor. Ono što samo ja nosim jesu uspomene – burek iz „Zvezde“, fudbal u mojoj ulici, stara fontana u centru i vreme provedeno sa društvom u osnovnoj školi.

INSTAGRAM

Njen Instagram profil @malipijac_ postojao je i pre humanitarnog rada. Ljudi su je pratili zbog humora iz svakodnevne komunikacije sa mušterijama, pa je već imala publiku kada je počela da deli humanitarne priče.

– Cilj mi je bio da širim empatiju i podignem svest o ljudima kojima je pomoć potrebna, ali koji ne traže pomoć glasno.

Ivana Stanković ne veruje u bajke.

– Verujem u dela. Ne mogu svi biti heroji, ali svako ko odluči da učini nešto dobro – makar i malo – pravi ogromnu razliku onome kome je ta pomoć namenjena.

I upravo u tim delima – tihim, upornim, svakodnevnim – Ivana postaje dokaz da humanost još uvek ima lice, ime i mesto, među ljudima.

Za kraj, nema poruku za one koji okreću glavu. Ima poruku za one koji vide:

– Da zastanu. Da pomognu koliko mogu. I da učine da ljudi kojima je pomoć potrebna ne ostanu nevidljivi.