Piše: Nedžmedin Saćipi
Bujanovac, 21. jun 2026. Označavanje građana kao „izdajnika“ ne gradi nacionalni identitet, već produbljuje podele koje štete budućnosti svih
Već dugi niz godina na našim balkanskim prostorima slušamo teške optužbe koje se olako upućuju Albancima i Bošnjacima koji žive i rade u Srbiji. Dovoljno je da je neko učitelj, lekar, profesor, imam, službenik administracije, policajac ili deo neke javne institucije, pa da odmah bude proglašen „izdajnikom“, „slugom države“ ili čak „špijunom“. Takve etikete postale su toliko uobičajene da često zamenjuju argumente i razum.
Ali, da li je to pravedan način da se sudi jednom čoveku?
Ako sledimo takvu logiku, onda treba da postavimo jedno jednostavno pitanje: da li su izdajnici svi oni građani koji žive u Srbiji, plaćaju poreze, poseduju državna dokumenta, registruju svoju imovinu, šalju decu u državne škole i koriste usluge države? Ako se rad u javnoj instituciji smatra izdajom, gde onda počinje i gde se završava građanska odgovornost?
To je pitanje koje zaslužuje iskren, a ne emotivan odgovor.
Istorija Albanaca i Bošnjaka na ovim prostorima pokazuje da su čitave generacije živele unutar tadašnjih državnih sistema. U bivšoj Jugoslaviji radili su u administraciji, obrazovanju, zdravstvu, privredi i drugim javnim institucijama. Plaćali su poreze, poštovali zakone i gradili svoje živote u svom zavičaju. Čak i oni koji su politički bili kritični prema vlastima, nisu živeli van pravnog poretka države u kojoj su živeli.
I Preševska dolina prošla je kroz teške istorijske etape. Bilo je referenduma, političkog otpora i oružanog sukoba. Međutim, posredovanjem međunarodnog faktora postignuti su politički sporazumi, sprovedena je demilitarizacija i proglašena amnestija. Odlučeno je da se sva pitanja rešavaju političkim i institucionalnim sredstvima.
To nisu bile odluke običnih građana, već procesi koje su vodili politički predstavnici uz podršku međunarodne zajednice. Zato se nameće još jedno važno pitanje: zašto bi moralni teret svakog istorijskog razvoja trebalo da bude prebačen na obične građane?
Zašto bi jedan učitelj koji obrazuje mlade generacije, lekar koji spasava živote, profesor koji obrazuje stručne kadrove, imam koji propoveda mir ili službenik koji savesno obavlja svoj posao trebalo da bude proglašen izdajnikom samo zato što na zakonit način obezbeđuje hleb za svoju porodicu?
Patriotizam nije privilegija onih koji najviše optužuju. On se ne meri zapaljivom retorikom niti olakim etiketiranjem. Patriotizam se meri doprinosom koji svako daje svojoj zajednici, poštovanjem zakona, očuvanjem identiteta, obrazovanjem novih generacija, solidarnošću i posvećenošću opštem dobru.
Poštovanje gradi društvo, mržnja gradi zidove
U svim savremenim demokratijama nacionalne manjine ne smatraju se manje odanim svom identitetu samo zato što učestvuju u institucionalnom životu države u kojoj žive. Naprotiv, učešće u institucijama predstavlja način zaštite prava, obezbeđivanja zastupljenosti i unapređenja položaja zajednice.
Ako Albanci optužuju Albance ili Bošnjaci optužuju Bošnjake, pobednika nema. Gubi se poverenje, slabi društvena kohezija i stvaraju se rane koje koriste oni kojima odgovaraju podele.
Zato, pre nego što nekoga nazovemo „izdajnikom“, treba da se zapitamo: kome služi takav govor? Ko ima koristi kada se jedna zajednica deli na „patriote“ i „izdajnike“ samo na osnovu mesta gde ljudi rade? Istorija nas je naučila da su unutrašnje podele oduvek bile najjače oružje onih koji su želeli da oslabe jedan narod.
Ako neko misli da će svet menjati granice Srbije zbog želja i snova Srbina, Albanca, Bugara, Bošnjaka, Rumuna, Roma ili drugih manjina koje žive u državama Balkana, onda je to velika zabluda. Oni koji šire takve iluzije obmanjuju narod i ne žele dobro ni svom narodu ni svim građanima.
Nacionalna, verska i identitetska pitanja su isuviše sveta da bi se pretvorila u sredstva propagande, političke osvete ili ličnih interesa. Ona zahtevaju mudrost, odgovornost i kulturu dijaloga.
Poruka čitaocima
Na ovim prostorima živimo jedni pored drugih vekovima. Istorija nas je upoznala sa sukobima, ali i sa zajedničkim životom; sa izazovima, ali i sa solidarnošću. Budućnost se ne može graditi na etiketama, mržnji i trajnim sumnjama.
Ako želimo da naša deca žive u društvu koje liči na najrazvijenije demokratije Evrope, onda moramo graditi kulturu poštovanja, dijaloga i međusobnog poverenja. Moramo naučiti da čoveka cenimo prema njegovom poštenju, profesionalizmu i doprinosu društvu, a ne prema predrasudama ili političkim etiketama.
Narodi ne postaju jači tako što jedni druge proglašavaju izdajnicima. Oni postaju jači kada njihovi građani grade mostove razumevanja, štite ljudsko dostojanstvo i zajedno rade za pravedniju, demokratskiju i prosperitetniju budućnost za sve.
(Autor je novinar, publicista, presednik Civilnog društva i Udruženja Novinara „Etika“, takođe i poglavar Rijaseta Islamske zajednice u Srbiji)
• Kvalitetno novinarstvo nije besplatno. Za naše ❤️ Bujanovačke, za naše priče 👉 DONIRAJ
