Radni dan u Preševu, nigde mesta za parkiranje. Iako gotovo nigde nema zaklona od upeklog sunca, život na ulicama je kao u košnici. Kafići puni, za stolom najčešće muškarci. Konobari su takođe muškarci. Sa zvučnika gruva strana pop muzika. Iz automobila koji promiču, spuštenih prozora, albanski folk. Neka je svadba – čuju se sirene automobila okićenih albanskim zastavama.

Po zvaničnim statistikama, preko 95 odsto stanovnika Preševa su etnički Albanci. Srpski se na ulicama čuje tek ponegde. Na pijaci srećemo najviše ljudi. Tu ima žena, ali opet u manjini. „Izvolite“, kaže jedna. Ipak, kad je čula da je pred njom novinarka, interesovanje je nestalo.

„Šta, kako živimo? Pogledajte natpise po ulicama, kako se zovu prodavnice? Vidite li neko srpsko slovo? Vidite li išta što liči na Srbiju?! Neću ništa da kažem više. Ko će da kupi naše voće?“, viče vidno potresena. Čovek koji pored nje prodaje šljive dodaje: „A kad bude penzija, il’ dečiji dodaci, ne možeš od njih da uđeš u prodavnicu.“

Šćiprim Arifi (Foto Presheva.cim)

Većina ljudi na ulici nije ljutita. Tako kaže i predsednik opštine Šćiprim Arifi koji je pre pet godina iz Nemačke došao u gradić i već drugi put obavlja funkciju sa kratkom pauzom između mandata. Srpski ne govori, zato je tu prevodilac.

„Mišljenja su podeljena, neki smatraju da bi se pripajanjem Kosovu ostvario dugo sanjani san, a neki su skeptični“, kaže Arifi za DW.

„Ipak, standard albanskog naroda ovde se dosta razlikuje od srpskog na severu Kosova. Oni imaju neke zakonske prednosti, imaju mogućnosti u donošenju odluka vezano za imenovanje načelnika policije, u sudstvu imaju uticaj, a ono što im omogućava još veće učešće su rezervisana mesta u Parlamentu Kosova.

Ni tri direktna potpitanja nisu dovoljna da Arifi otvoreno kaže šta misli o ideji o pripajanju Kosovu. Kaže da se bavi realnom politikom i želi da sprovodi volju naroda koja je još pre 26 godina iskazana na referendumu – kada su Albanci u Preševskoj dolini na nepriznatom referendumu izglasali pripajanje Kosovu.

Arifi sada radije priča o tome da Albanci u Preševu nemaju mogućnost da priđu radnim mestima u Elektroprivredi Srbije, Pošti, na graničnim prelazima, carini, katastru, Telekomu. Tvrdi da u tim državnim firmama i službama rade skoro isključivo Srbi.

„Mi smo opština i trebalo bi da imamo ovde nezavisni osnovni sud, a mi to nemamo, ni sud ni javnog tužioca. Albanska deca uče bez udžbenika, oni pišu 45 minuta na času. Mi smo sada u demokratskoj Srbiji, važi li isti standard za sve? Takođe, nismo imali pijaću vodu. Da nije tu bila međunarodna zajednica u Srbiji, ja nikada ne bih mogao da rešim ovaj problem. Zašto? Da li je u pitanju demokratija ili nacionalistička svest?“, pita Arifi.

Šaip Kamberi (Foto Bujanovačke)

U Bujanovcu, koji je jednako udaljen od Kosova kao i Preševo, nešto je drugačije.

Tamo živi nešto manje od 13.000 Srba i nešto više od 20.000 Albanaca. To međutim uopšte ne menja sliku o životu.

Na ulicama brojne zastave kao ukras, Nemačke, Francuske, SAD, EU, ali ne i Srbije. Na zgradi opštine vijore se dve: zastava Opštine i EU. Ulična atmosfera preslikana je i u kabinetu predsednika Opštine Šaipa Kamberija. Sve zastave su tu, ali ne i srpska.

„Preševska dolina je bila tema koja je dugi niz godina bila potpuno zaboravljena. Ako ništa drugo, ovo je prvi put da se ponovo internacionalizuje pitanje Preševske doline i ja se nadam da će, kao što je obećao predsednik Tači, pitanje Albanaca Preševske doline biti na stolu u briselskom dijalogu“, kaže Kamberi za DW.

„Očekivali smo pozitivne stvari od otvaranja poglavlja 23 i 24, a to su pitanje manjina, ljudskih prava, vladavine prava… Sada izgleda da EU Srbiji gleda kroz prste dajući prioritet poglavlju 35, odnosno pregovorima sa Kosovom. I zato mi vidimo tu našu šansu i zato smo tražili od predsednika Tačija i kosovske delegacije da pitanje Albanaca stavi na sto u tom dijalogu“, objašnjava Kamberi.

Kamberi, koji odlično govori srpski, rečitiji je i po pitanju famoznog „razgraničenja“. Skeptičan je kada se pomene „razmena teritorija“, posebno ako bi novo crtanje granica ostavilo veliki broj Albanaca u okviru Srbije. To bi, dodaje, značilo raseljavanje i humanitarnu katastrofu. U pregovore Srbije i Kosova, kaže, ne želi da se meša.

O najavi predsednika Aleksandra Vučića da će o eventualnog dogovoru sa Prištinom poslednju reč imati građani Srbije, Kamberi kaže: „U zavisnosti od referendumskog pitanja, učestvovaće i Albanci. Ali sigurno je da vlasti u Beogradu imaju sve mehanizme da ostvare pozitivan ishod referenduma ukoliko to žele.“

Beljgzim Kamberi (foto DW)

Natrag u Preševu pričamo sa lokalnim novinarom i aktivistom za ljudska prava Belgzimom Kamberijem.

Njemu je sve što se dešava čudno, i sva ta euforija koja se pomalo oseća u Preševu. Podseća da je Albancima sa juga Srbije jedan od velikih problema to što se ne priznaju kosovske diplome.

Kamberi se pita kako će se Tači i Vučić dogovoriti oko najtežeg pitanja, a nisu mogli o diplomama?

„Mislim da o Preševskoj dolini treba da pričaju i da odlučuju ljudi odavde. Trebalo je prvo da razgovaraju Srbija i Albanci sa juga Srbije kao država sa svojim građanima, a s druge strane Kosovo i Srbi sa severa Kosova. Kako možete da imate dijalog gore kad nemate dijalog sa svojim građanima i ne znate šta oni misle i ne zanima vas šta oni misle“, kaže ovaj novinar za DW.

„Oni dakle prave euforiju. Znate šta? Beograd nas diskriminiše sve ove godine, a Kosovo nas je zaboravilo. Dvadeset godina Priština nije dala nijedan cent za jug Srbije. To je mnogo važno! To znači da je nas Priština potpuno zaboravila, nije bila spremna ni da napravi neku školu. I sad odjednom nekako plače za nama. Meni je to malo čudno. Strahujem da oni prave pazar sa Beogradom“, dodaje Kamberi.

Dirigovana euforija, kaže, možda donosi Prištini još koji adut u pregovorima sa Beogradom. A građanima? Šta njima donosi? Kamberi vrti glavom i kaže: „Samo snove.“