Netrpeljivosti nije bilo ni među odraslima. Sećam se da sam sa dedom i babom išao u Veliki Trnovac, kod nekog Memeta, koji je živeo pored reke i imao veliko stado ovaca. Taj deda Memet nije imao dece pa je odobravao sve moje nestašluke. Kasnije je usvojio jednog muškarčića, zvao se Vesel, koji je kasnije, kad je odrastao, prodavao ovče mleko poslastičaru Abazu, Gorancu, koji je držao poslastčaru „Zvezda“ u našoj kući

Piše: Zoran Ilić

BUJANOVAC, 8. decembar 2015. – U zadnje vreme u novinama često naiđem na vesti o zbivanjima u Bujanovcu ( mom rodnom mestu, koje sam napustio 1955 g.  sa 15 godina starosti) a koje se uglavnom tiču odnosa između Srba i Albanaca. Srbi zameraju Albancima da su osvojili vlast na neregularnim izborima, da su im ukinuli gradsku slavu, da ih otpuštaju sa posla i zapošljavaju svoje kadrove, da menjaju nazive ustanova, pokušavaju u poslednje vreme i da promene nazive ulica, da na ustanovama i privatnim kućama ističu zastavu države Albanije…

Albanci zameraju Srbima (misle na vlast u BG) da im uskraćuju slobodan prolaz ka Kosovu, čak su i sproveli referendum za otcepljenje od Srbije i pripajanje Kosovu (pre toga su digli i oružanu pobunu) traže da im se  priznaju diplome dobijene na Kosovu, traže osnivanje fakulteta na  albanskom jeziku, smeta im prisustvo Žandarmerije i Vojske….

Sve ovo sam nabrojao kako mi nailazilo u sećanje, možda je nešto i netačno.

Izvinjavam se.

I jedni i drugi žive loše. Nezaposlenost, a i oni koji rade imaju niska primanja, ili i to što im pripada dobijaju sa zakašnjenjem. Redovna primanja imaju samo zaposleni u ustanovama koje su na Budžetu. Hteli ne hteli izlaz iz teškog stanja traže u poljoprivredi, u nadničenju, švercu, crnom tržištu, iseljavanju, ili u čekanju da im već iseljeni rođaci pošalju koju crkavicu.  Slična situacija je i u susednom Vranju, Hanu, Surdulici, pa sve do Horgoša, ali samo u Bujanovcu su Srbima krivi Albanci, a Albancima Srbi?

Sećam se svog detinjstva. I te 1950. takođe se živelo od poljoprivrede, zanatstva (tišljeri, opančari, južari), od sadnje i primarne obrade duvana, čuvala se stoka, krave, bivolice, svinje, ovce. Bili smo svi siromašni ali nije bilo nikakve netrpeljivosti. Bar je ja nisam osećao. U razredu od nas 35 dece, bilo je dvoje Albanaca i jedno Romče, ali oni nisu bili Šiptari i Cigani već Sabedin, Abedin i Meke. Sa Sabedinom sam delio i klupu u prva četiri razreda osnovne škole.

I te 1950. takođe se živelo od poljoprivrede, zanatstva (tišljeri, opančari, južari), od sadnje i primarne obrade duvana, čuvala se stoka, krave, bivolice, svinje, ovce. Bili smo svi siromašni ali nije bilo nikakve netrpeljivosti. Bar je ja nisam osećao

Netrpeljivosti nije bilo ni među odraslima. Sećam se da sam sa dedom i babom išao u Veliki Trnovac, kod nekog Memeta, koji je živeo pored reke i imao veliko stado ovaca. Taj deda Memet nije imao dece pa je odobravao sve moje nestašluke. Kasnije je usvojio jednog muškarčića, zvao se Vesel, koji je kasnije, kad je odrastao, prodavao ovče mleko poslastičaru Abazu, Gorancu, koji je držao poslastčaru „Zvezda“ u našoj kući.

Sećam se da je moj deda prijateljovao sa još jednim  iz sela Lučane. Zvao se Ljata, a družili su se jer su obojica bili lovdžije, a Ljata je imao i mnogo dobre zagare (lovački psi). Dok su njih dvojica lovili po okolnim brdima ja sam se sa njegovim unucima igrao na njegovom imanju, pored Morave, koje je imalo velika orahova stabla.

Deda je sarađivao i sa Romima južarima jer ih je povezivao isti zanat, naročito sa jednim koji se zvao Džemko, sa čijim sam sinom  išao u isti razred. Pamtim da sam u njihovu kućicu, gotovo straćaru išao sa dedom i babom na njihovu slavu  Đurđevdan. Ne živim u Bujanovcu, ali kad uporedim sećanje iz detinjstva, sa slikom koju dobijam čitajući sadašnju dnevnu štampu osećam se prilično razočaranim.

P.S. Ko god da ih svađa najebali su i jedni i drugi, dok korist od toga imaju roditelji mlade, CEPOTINA iz Bujanovca i roditelji mladoženje BONDSTIL iz Uroševca.

(Fotografiju nam je dostavio autor)