Piše: N. Stevanović

Bujanovac, 16. februar 2022. (foto NDBG) – Docentkinja Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu i jedan od lidera pokreta Ne davimo Beograd, druga na listi „Moramo“ za predstojeće parlamentarne izbore i najverovatnije nova poslanica Biljana Đorđević kaže „Bujanovac je moj grad“.

Bujanovčanka Biljana Đorđević je u politiku ušla nakon osnovnih, master i doktorskih studija na FPN, a master studije iz političke teorije završila je i na Univerzitetu u Oksfordu.

U pokretu Ne davimo Beograd prepoznala je, kako kaže, trend koji neka nova generacija ljudi i aktivista donosi u politiku i samo shvatanje politike, i sada bi da menjaju na bolje i Beograd i Srbiju.

-Mi smo krenuli kao lokalni pokret, sve vreme sarađujući sa drugim lokalnim inicijativama iz više gradova Srbije u okviru Građanskog fronta, ali smo razmišljali o tome da u nekom trenutku nastupimo i na nacionalnom nivou i taj trenutak je došao – kaže Biljana, koja od fakultetskih dana živi u Beogradu.

Uz ogradu da dugo nije u Bujanovcu, već samo dolazi u posetu roditeljima, te da nema načina da aktivno prati sva dešavanja,  političku situaciju u opštini je skicirala u nekoliko rečenica.

-Ja sam stekla pravo glasa 2002. godine kada je Nagip Arifi postao predsednik opštine, dvadeset godina kasnije predsednik opštine je Nagip Arifi. U međuvremenu se rotirao na toj poziciji sa Šaipom Kamberijem. Imam utisak da se ništa nije promenilo 20 godina. Ponavljam nemam dobar uvid, dugo nisam u Bujanovcu, možda grešim u oceni – kaže ona.

Smatra da iste rasprave dominiraju dok se sve što se dešava sa Kosovom preliva na Bujanovac.

-Iste vrste manipulacija se koriste i na jednom i na drugom mestu, iste vrste tenzija se podižu. Ekonomska situacija je loša, kao što je loša  i u mnogim drugim siromašnim sredinama, ali prosto imam utisak da se baš ništa nije poboljšalo i da se i dalje koriste iste retorike – ističe ona.

Po njenom mišljenju, promene u Bujanovcu su moguće, ali se mora izaći iz postojećih okvira srpske stranke – albanske stranke i prevazići ta granica.

-Prosto treba prestati držati se jedne ili druge strane. Ne držati poziciju u okviru jedne ili druge strane, a politika u Bujanovcu je svedena na etničku politiku. Tako utaboreni treba da se pitamo jesmo li mi svi siromašniji jer se na taj način bavimo raznoraznim temama. To mora da se menja da bi ljudi osetili da tamo ima nekog potencijala, da se stvara nešto novo, menja, da neko poželi da ostane tu da živi – kaže Đorđević.

Naglašava da se pokret Ne davimo Beograd zalaže za prihvatanje različitosti, a da je upravo to centralno pitanje u Bujanovcu, za koji kaže da je bio podeljen grad dok je tamo odrastala i da veruje da je takav i sada.

-Ovo što radi naš pokret je moguće svuda, sigurna sam. To kreće od grupe ljudi, istomišljenika, koji nešto urade i ljudi im se priključe. Ponavljam ne živim u Bujanovcu, ali vidim tu i tamo neke inicijative gde mladi Srbi i Albanci nešto rade zajedno, ako je to autentično, može biti pravi način – kaže Biljana.

Ocenila je da je Bujanovac bio dosta u fokusu zadnjih 20 godina, a da se malo ili ništa od te pažnje iskoristilo na dobar način, da se grad razvije, da ljudi ne odlaze.

-Iseljavanje je posebna tema i trend koji važi za mnoge male gradove je da se više ne ide u veće, već direktno iz zemlje. Iseljavaju se i sa Kosova, i Srbi i Albanci. Problem je što se ta pitanja ne mogu rešiti na lokalnom nivou. Zato je nama u Pokretu važno pitanje decentralizacije i lokalnog ekonomskog razvoja, drugačiji način od onoga što imamo sad. Već jako dugo je fokus na tim subvencijama za strane investicije, gde se otvaraju radna mesta, što je ljudima svakako potrebno, ali se ispostavi da ta radna mesta nisu nešto što razvija grad, nego dobijemo Geoks u Vranju. Sadašnji koncept ekonomskog razvoja ne omogućava da neki grad zaživi, da se neka lokalna ekonomija oko toga razvija i da se onda i sve ostalo razvija da bi ljudi želeli tu da žive – kaže ona.

Po njenim rečima, u Srbiji u kojoj je sve ispolitizovano i u kojoj se sve odluke donose u Beogradu decentralizacija je jedini način da građani dobiju pravo da odlučuju kako će živeti.

-Sada imamo političke odluke o tome ko će biti direktor škole, kako će se organizovati pružanje zdravstvenih usluga, obrazovanje, na svim nivoima je sve ispolitizovano i čeka se centrala u Beogradu. Mi mislimo da tako ne treba, da politika treba da bude blizu građana i kako tražimo da građani Beograda budu uključeni u razna pitanja oko razvoja grada, tako tražimo da ljudi širom Srbije budu uključeni u odlučivanje u svojim mestima. Kako tražimo u kampanji da Beograd bude dobar grad za sve, tako tražimo to pravo za sve ljude u Srbiji, u svim ostalim gradovima – ističe Đorđević.

Govoreći o situaciji u zemlji, kao politikološkinja, ne kao političarka, pozvala se na  analize različitih instituta koje pokazuju da u Srbiji nema suštinske demokratije.

-Različiti se termini koriste, neki kažu hibridni režim – nešto između totalitarizma i demokratije. U istraživanju Varieties of Democracy koristi se izraz autokratizacija i Srbija je jedna od pet zemalja u svetu po brzini pada u autokratiju, posle Brazila, Poljske, Turske, Mađarske – kaže ona.

Koaliciju „Moramo“ čine stranka Zajedno za Srbiju, 30 lokalnih inicijativa, pokret Ne davimo Beograd i pokret Ekološki ustanak.

Po istraživanjima, oni trenutno imaju podršku 7-8 odsto građana Srbije tako da se prelazak cenzusa i Biljanin poslanički mandat ne dovode u pitanje.

Na pitanje koliko joj je bilo teže što je na put do Oksforda, odnosno svega što je do sada postigla u životu, krenula iz mesta kao što je Bujanovac, odgovara da se na takav put zapravo kreće iz porodičnog doma.

-Obrazovanje je bila centralna stvar u našoj porodici. Tačno je da kad odeš iz manjeg grada u veći imaš sumnju da možda u svom gradu nisi dobio dobro obrazovanje, pa da se možda nećeš snaći. Taj manjak samopouzdanja kod ljudi iz malih gradova je čest, ali se i vrlo često  ispostavi kao neopravdan. Ja sam u Bujanovcu i posle u vranjskoj gimnaziji imala sasvim solidno obrazovanje i neke prilike koje u velikom gradu ne bi imala. Mi smo u Bujanovcu svašta nešto radili, organizovali smo predstave, išli u muzičku školu, imala sam priliku da radim na radiju. Stvarno imam jako lepa sećanja na taj period života. Mnogo toga sam dobila. Mali grad ima svoje prednosti za odrastanje, ima i mana, ali meni to nije bio neki veliki nedostatak, ono što jeste prevazilazila sam radom – zaključila je.