U jednoj maloj, začađaveloj, prohladnoj prostoriji, na krevetu, šćućurena  i zamotana u ćebad i krpe, dočekuje nas Stanika. Kaže da nas je očekivala

BUJANOVAC, 13. januar 2017. – Višednevni ledeni talas, i pored najave otopljavanja, ne popušta na jugoistoku Srbije. Borba mehanizacije u ljudstva sa snežnim nanosima prema najudaljenijim naseljima, raštrkanim po brdsko-planinskom području opštine Bujanovac, još nije završena. Gde nisu stigle mašine, stići će ljudi. Tamo ih, u zavejanoj nedođiji, čekaju stari, usamljeni, iznemogli i bespomoćni.

Crveni krst Bujanovac pripremio je najneophodnije prehrambene namirnice i sve ono što je potrebno najugroženijim ljudima u rubnim područjima naše opštine : Lazarević

-Crveni krst Bujanovac pripremio je najneophodnije prehrambene namirnice i sve ono što je potrebno najugroženijim ljudima u rubnim područjima naše opštine – kaže Bratislav Lazarević,  sekretar ove humanitarne organizacije, u očekivanju dolaska pripanika Četvrte Brigade KoV Vojske Srbije i vatrogasaca spasilaca.

Oni će sa trojicom zaposlenih u Crvenom krstu biti deo ekipe spremne da prva stigne i pruži pomoć onima koji su danima skoro zaboravljeni u ćudljivim predelima netaknute prirode, prepušteni sebi i božjoj pomoći. Odlukom da krene  u avanturu, timu odvažnih,  pridružuje se i reporter „Bujanovačkih“.

Zvonko Stojilković, Damnjan Popović i Zoran Veličković, radnici Crvenog krsta, spremno su dočekali vojno vozilo.

Za upravljačem sivo-maslinaste „stodesetke“ desetar Slavomir Janjić. Sa njim je stariji vodnik Nenad Ćirić.

Počinje utovar brašna, makarona, konzerviranog povrća, mesnih narezaka, šibica, sveća… Stiže i stari, vatrogasni, crveni džip, sovjetske proizvodnje. Sigurnost i poverenje ulivaju Ljubiša Janjić, komandir, i mlađani Milan Stoilković, član ekipe vatrogasaca-spasilaca PS Bujanovac.

Idemo asfaltnim putem prema masatiru Sveti Prohor Pčinjski. Svuda sneg. Okolo snežna, netaknuta belina. Idilična priroda. Sada je najidiličnija.

Zima je zaledila čarolijom. Šestorica smo u terencu. Motor brekće. Velike konjske snage, pod kontrolom vozača Ljubiše, uspevaju da se izbore sa uzbrdicom, snegom, ledom… I tako do manastira Sv. Prohor Pčinjski.

Tu ostavljamo džip. Dalje nećemo moći. Uzdamo se u vojni kamion. Vojnici i vatrogasci na njegove prednje točkove stavljaju lance.

Kažu da je to, uz Slavomirovo umeće i višegodišnje iskustvo, jedina garancija da ćemo uspeti da se popnemo uzbrdicom.

Pred nama je petokilometarski zavejani put, prema Delinovici, smeštenoj u nedrima planine Kozjak.

Vele, pripada Mesnoj zajednici Jablanica. Putovanje se oduži.

Proklizavanja, zastoji, vraćanja u rikverc. Zaleti sa vozilom. Zahvaljujući veštom manevrisanju, izlazimo na beli, zaleđeni proplanak, koji na pondevnom, na trenutak ukazanom zubatom zimskom suncu, izgleda kao heliodrom, fata morgana. Istovremeno deluje nestvarno i idilično.

Drugari vele da smo stigli. Brzo smo se upoznali i zbližili tokom putovanja. Valjda su to znaci dobre ekipe, razumevanja njenih članova i homogenosti. Snežno belilo, prošarano usamljenim starim hrastovima.

Nas osmorica, natovareni sa hranom i stvarima, koje smo poneli za Staniku Stoiljković, jedinu stanovnicu ovog bespuća, nekako uspevamo da  kroz netaknuti sneg, stignemo do jedne od par zapuštenih starih kuća, prilepljenih za planinsku padinu. Gore, manje od kilometar, greben Kozjaka.

Tamo je i državna granica sa BJR Makedonijom. U jednoj maloj, začađaveloj, prohladnoj prostoriji, na krevetu, šćućurena  i zamotana u ćebad i krpe, dočekuje nas Stanika. Kaže da nas je očekivala. Pitam je za godinu rođenja.

-Davno je to bilo. Godište sam 1933. Hvala bogu, dobro sam – promuklim glasom odgovara starica, ne krijući radost našim dolaskom. Živi sama skoro dve decenije, od kada joj je umro suprug Stanimir.

Momci iz Crvenog krsta ređaju namirnice. Džakove sa brašnom, sveće, kockice za potpaljivanje vatre, koju se bila skoro ugasila u starom šoretu u uglu samačkog sobička.

Daju joj upustva za rukovanje, da nebi došlo do požara. Ljubiša, uzima plastični balon, i sa obližnjeg izvora, zahvata planinsku vodu i ostavlja pored Stanike.

I pred kraj posete ovoj gorštakinji, koja neće da napušta ognjište, razočarenje u ekipi. Ljudi iz Crvenog krsta doneli su uljani radijator za dogrevanje prostorije, kako bi staricu poštedeli stalnog loženja drva u šoret.

Međutim, jedina utičnica u kući ne radi. Ko zna od kada. Sa nadom i željom da sve bude dobro, ostavljamo Staniku, uz obećanje da ćemo se videti uskoro. Verujemo u boljim okolnostima.

Uz pozdrav, veli da su je posetili još neki ljudi, ali nam ne može objasniti koji. Nebitno. Važno je da su ljudi dobre volje, dobročinitelji.

Mi moramo dalje, do drugih ugroženih porodica u ovom kraju. Ima ih još pet. Jasno nam je da nećemo moći da stignemo do svih. Bar istog dana. Dnevna svetlost se bliži svom kraju.

Pada rano zimsko, i opet, ledeno veče. Vraćamo se nizbrdicom. Do jablaničke mahale Prtenci. Paketi urgentne pomoći bujanovačkog Crvenog krsta stigli su do dve tamošnje porodice, sa po dva člana.

Zadovoljni smo svi u ekipi. Sada, bar za neko vreme, osnovne životne namirnice imaće porodice  Ace Mladenovića i Bore Veličković. Uskoro, već po mrklom mraku, iste, humanitarne pakete, dobile su i Blagica i Ljiljana Bojković, majka i ćerka. Žive same u porodičnoj kući u Jablanici, nedaleko od seoske škole.

U neposrednoj blizini šumi poluzaleđena Pčinja. Idemo nazad na polazište.

U Bujanovac. Sekretar Crvenog krsta Bratislav Lazarević, najavljuje dalju distribuciju urgentne pomoći najugroženijim licima u opštini. Pored samačkih domaćinstava u selu Gornji Starac, ekipa Crvenog krsta, uz pomoć Četvrte brigade VS i vatrogasaca-spasilaca, danas bi trebalo da krene na sever bujanovačke opštine.

U tamošnjim selima Zarbince, Pribovac, Suharno, Novo Selo i Čar, očekuje ih dvadesetak najugroženijih porodica.