Piše: Srđan Sekulić
Ulica je izgledala onako kako izgleda većina balkanskih brdskih sokaka… Uglavnom su to bile kuće jednospratnice sa krovom na četiri vode. Na krovu naravno crveno-narandžasti biber crep. U jesen, kada je Kumanovo još sivlji grad nego što je to inače bio tokom drugih godišnjih doba, taj biber crep više nije bio ni crvene ni narandžaste boje.
Dobijao je neku muklu braon-sivu boju koja se fantastično uklapala u scenografiju ogolelih grana drveća koja su štrčala u nebo kao kakvi udovi nekog demonski neprirodnog bića. U tom ambijentu i u takvim bojama ispod jednog golog brda nalazila se kuća Stavre Spasoskog, uglednog građanina te mahale i čitavog Kumanova. A u toj kući dnevna soba sa glomaznim nameštajem od pune hrastovine.
___________________________________________________
Lepotica severne Makedonije
Moj Stavre, budalo jedna. E kuku mene za koga sam se ja udala… Kumanovo, Bujanovac, Gnjilane… UČK, teroristi! Albanci, Muharem Ahmetaj, kamioni, ture! Sa lošim si se ljudima spetljao Stavro budalo!
Stavre je vodio težak razgovor sa svojom suprugom, nekada najvećom lepoticom severnog dela Makedonije, gospođom Ljiljanom. Kružila je priča Kumanovom da se takva lepota nije sretala ni preko Šar Planine, čak do Prizrena. Godinama je njihov brak bio u velikim problemima. Ljiljana je uviđala da se njen suprug menja, da ga je smrt Jugoslavije promenila drastično, da to nije više onaj isti čovek u koga se ona ludo zaljubila u svojoj mladosti. Nije bila rodom iz Kumanova…
Prvu svetlost dana ugledala je u gradu Skoplju odakle je njena porodica poreklom. Devojački se prezivala Jančovski i njeni su roditelji bili cenjeni ljudi u skopskoj čaršiji. Govorilo se kako nije bilo boljih krojača od Kolje i Elizabete Jančovske ni u „Debar Maalo“ niti u čitavom Skoplju. Taj je bračni par sašio odela i haljine najvećim zvezdama toga socijalističkog vremena u BJR Makedoniji.
Kad bi se posvađala sa svojim suprugom, Ljilljana bi mu znala govoriti kako nije ni trebala da se uda u tom mrkom Kumanovu i napusti skopsku čaršiju i njenu rodnu kuću u koju je svraćao čak i Aleksandar Sarievski da mu tatko Kolja uzme meru pre nego nastupi na jednom od velikih jugoslovenskih festivala tradicionalne narodne muzike. Često se kajala što je pošla u Stavrin rodni grad…
_________________________________________________________
Šta to Ljiljani fali
Trebala ga je nagovoriti da oboje pronađu sreću u Skoplju, njihov im je otac mogao čak i dati na korištenje jedan mali stančić u naselju Kisela Voda da u njemu otpočnu zajednički život i zaplove bračnim vodama. Umesto toga ona je došla u njegovu rodnu kuću u brdski deo Kumanova, gde ju je svekrva, Stavrina majka, često maltretirala i terala na težak fizički rad u nimalo ugodnim uslovima.
Iako je u kući postojala veš mašina, Ljiljana je usrane pelene svoje dece ručno prala u dvorištu kuće, čak i po cičoj zimi. Svekrva je bila ljubomorna na njenu lepotu i gospodstvo, šta li. Ostarila je u toj kući a i dalje sebi nije oprostila što je sve to dopustila. Izgubila je svoje gospodstvo a sa njim i lepotu
Iako je u kući postojala veš mašina, Ljiljana je usrane pelene svoje dece ručno prala u dvorištu kuće, čak i po cičoj zimi. Svekrva je bila ljubomorna na njenu lepotu i gospodstvo, šta li. Ostarila je u toj kući a i dalje sebi nije oprostila što je sve to dopustila. Izgubila je svoje gospodstvo a sa njim i lepotu. Ali šta je drugo mogla… Da se tek tako vrati roditeljima u Skoplje? Šta bi komšije rekle? Prijatelji, rođaci? Šta bi čaršija noćima i danima prevrtala preko jezika?
Ovako, otrpela je svoje. Nosila je čitavo to domaćinstvo na svojim krstima. Stavre je naravno mislio drugačije. On je bio ubeđen da je svojim nimalo lakim radom u poljoprivrednoj zadruzi „Karpoš“ jedini u tu kuću hleb donosio. „Šta to njoj fali“- razmišljao je Stravre Spasoski.
„Po čitav dan čita romane i poeziju, sluša kamerne koncerte na „Radio Beogradu“, ide na razna otvaranja izložbi i promocije knjiga po Kumanovu. I u Skoplje malo malo skokne kao da obiđe rodnu kuću a zapravo se tada kao puštena sa lanca sjuri po robnim kućama i trgovinama odeće pa potroši sav njegov teško zarađeni novac koji je u tu kuću donelo SEME. Jebem joj i seme i pleme nezahvalno!“ – znao bi coknuti Stavre sebi u bradu.
Sada je, te teške kumanovske večeri u kojoj je njegov saradnik i prijatelj Muharem Ahmetaj dubokim snom spavao u domu staroga paroha Dragan Krstića u Preševu, Stavre pokušavao objasniti svojoj supruzi Ljiljani u šta se to uvalio, tj. u šta su ga pokušavali uvaliti neki opasni ljudi koji su se nameračili i na njegov posao i na kuću u kojoj upravo sa ženom razgovara i na život celi.
Ljiljana je na sva njegova opravdanja i pokušavanja da nekako objasni zbog čega je „morao“ na sve to pristati nervozno odmahivala glavom i besno siktala:
„Moj Stavre, budalo jedna. E kuku mene za koga sam se ja udala… Kumanovo, Bujanovac, Gnjilane… UČK, teroristi! Albanci, Muharem Ahmetaj, kamioni, ture! Sa lošim si se ljudima spetljao Stavro budalo! Na kuću si nam navukao mrak. Šta ćeš sad da radiš a? Šta ako se taj tvoj Ahmetaj uplaši i ne obavi posao kako treba, je li? Šta ako pobegne u svoj Bujanovac i sakrije se u mišiju rupu? Lele, šta nam napravi!“
Stavre je sve više crveneo u obrazima što mu se ona više u afektu unosila u lice.
____________________________________________________
O AUTORU: 
Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
