Piše: Srđan Sekulić
Prvi put u njihovom braku u dnevnoj sobi je glasno odjeknuo šamar. Stavre Spasoski gledao je u iskolačene oči svoje supruge Ljiljane koja je u tome momentu bila u nekoj vrsti šoka.
Ni on a ni ona još uvek nisu mogli da shvate šta se samo nekoliko trenutaka ranije dogodilo. Ljiljana je briznula u plač pa je netom potom izustila strašni vrisak od koga se, veruje Stavre, digla kosa na glavama čitavoj njihovoj balkanskoj sirotinjskoj mahali u zabačenoj Makedoniji.
Stavre je brže bolje iskoristio smetenost svoje supruge da napusti njihovu porodičnu kuću i potraži sklonište u kome će, to je neminovno, dobrano razmisliti šta se to upravo dogodilo i zašto se to dogodilo.
Zar je bre moralo baš ovako? Stavre ćutuku al si omatufio! Stavre, sitni nišandžijo i kavgadžijo!“ – govorio je sebi u bradu dok je u hodniku u velikoj žurbi nazuvao cipele na svoja otečena radnička stopala.
Nekoliko minuta potom Stavre Spasoski silazio je niz svoju mahalu koja je bila poprilično slabo osvetljena istrošenom uličnom rasvetom. Odnekuda su muklo lajali psi što je njegov hod samo unervozio i ubrzao. Bojao se pasa od malena. Komšijin Šarplaninac Murdžo ga je jednom davno baš u ovoj mahali dobro isprepadao i ofucao mu nogavice novih pantalona.
Bežao je gologuz i krvav, smejalo mu se posle pola Kumanova. Vikala su mu komšijska deca uglas:
„Eve ga Stavre, on ne bere gajle, Murdžo ga ufati noge mu potkrati“.
A sada je mogao otići samo na dva mesta, u ovaj šejtanski vakat… U kafanu koja je nosila ime „Sitno sokače“ ili kod svoje sestre ali ona nije živela tako blizu njihove rodne kuće. Udala se u drugom delu grada. Odlučio se ipak za kafanu.
Da je sada otišao kod Sofije ona bi ga zasigurno dodatno ojadila i nimalo mu ne bi pružila utehu u ovom teškom času za njega i njegov brak… Za život pun stresa i nesigurnosti. „A da ne pričamo da bi me Sofka sada razumela ili ne daj Bože zagrlila. Sigurno ne bi. Niti bi me podržala! Odoh u kafanu da popijem edna mastika“ – razmišljao je gospodin Spasoski sve trpajući košulju u njegove ne tako dobro stegnute pantalone koje su mu malo-malo sa guzice klizile nadole.
Pili su u nekoj posebnom stanju kara-sevdaha. Jedan od njih je slomljenom čašom od rakije pokušavao da iseče dlan na šaci svoje ruke. Stavre sede za prvi sto koji je bio prazan
Kafana „Sitno sokače“ bila je neugledna udžerica sa nekoliko umašćenih pendžera i isto toliko stolova pod kariranim stolnjacima koji su se nalazili u kafani. Vlasnik, Jordan Stojanoski, bio je iskusni kumanovski konobar a pored toga i kamatar, čovek sa kojim nije baš bilo ugodno biti u društvu. Znao je sve šta se dešava u Kumanovu i njegovoj okolini. Ništa nije moglo da prođe u gradu a da Jordan nije tome kumovao. Stalno se vrteo oko nekakvih sumnjivih poslova.
Stavre je izbegavao ovu kafanu koliko je god mogao zbog takvog društva… Nevolja je bila ta što se kafana nalazila u neposrednoj blizini njegove kuće pa je u ovakvim nepredviđenim i nesrećnim okolnostima birao da upravo u njoj razbistri glavu uz čašicu dve dobre mastike i sedam-osam cigareta.
U kafani je bilo nekoliko gostiju, za jednim je stolom sedeo Jordan sa svojom veselom ekipom. Pili su u nekoj posebnom stanju kara-sevdaha. Jedan od njih je slomljenom čašom od rakije pokušavao da iseče dlan na šaci svoje ruke. Stavre sede za prvi sto koji je bio prazan.
Komšijin Šarplaninac Murdžo ga je jednom davno baš u ovoj mahali dobro isprepadao i ofucao mu nogavice novih pantalona. Bežao je gologuz i krvav, smejalo mu se posle pola Kumanova. Vikala su mu komšijska deca uglas: „Eve ga Stavre, on ne bere gajle, Murdžo ga ufati noge mu potkrati“
U uglu kafane pored šanka harmoniku je svirao sada već ostareli i sedi Skender Amet, harmonikaš iz Skoplja koji je u ovom delu nekadašnje Jugoslavije stekao veliku muzičku slavu. Bio je kralj kafanske svirke u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Nije bilo velikog veselja a da na njemu Skender Amet ne pomiluje dirke svoje harmonike. Dok je Skender počinjao sa prvim akordima starogradske pesme „Ne si go prodavaj Koljo čiflikot“ Jordan Stojanoski, vlasnik kafane „Sitno sokače“, spazi Stavru Spasoskog kako u dimu cigarete ispija svoju mastiku.
Ustao je i glasno rekao tako da je njegov glas probio i kafansku buku i muziku:
„Je li bre Stavre, šta to čujem da si se u neke opasne poslove umešao? A bre? Pod stare dane si se ufatio u mafijaško kolo, hahahah! Po Kosovu i Bujanovcu petljaš, crni mrak ima da te izede!“
Gospodin Spasoski se stresao na ove Jordanove povike… Mastika je kao lava pržila njegovo ždrelo i jednjak. Teško se zakašljao od duvanskog dima.
„Zar je on saznao? Majko mila zar ova budala zna u šta sam se uvalio?“- prolazile su Stavri strašne misli kroz otežalu glavu.
Odlučio je da je najbolje da se napravi lud. Pozvao je harmonikaša i rekao mu:
„Može li za mene Uči me mamo karaj me, kako da ja zemam Ljiljana?“
Stari harmonikaš se samo nasmešio. Godinama nakon toga pričalo se po Kumanovu i čitavoj Makedoniji da je ta svirka u kafani „Sitno sokače“ bila poslednji nastup Skendera Ameta koga su ljudi zvali „duša skopske čaršije!“
O AUTORU: 
Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
