Piše: Srđan Sekulić
Ležao je na ugaonom kauču u dnevnoj sobi nakon što je obilno doručkovao. Refija je u kuhinji prala suđe. Slušao je spokojan kako emajlirano posuđe lupka od ivice sudopere, taj zvuk londranja posuđa ga je oduvek uspavljivao. Deca su i dalje čvrsto spavala…
Na televiziji, na kanalu RTS 2, išla je neka dokumentarna emisija o Sjenici i gorštacima čobanima koji naseljavaju ovaj najhladniji grad u Srbiji. Pokrio se bolje ćebetom i gledao kako u Sjenici pada oštar sneg dok čoban uporno nekom livadom na vetrometini tera svoje stado. Usnio je san.
Selo Gospođince nadomak Preševa… Planina Karadak.
On je mali dečak… Sedam mu je godina. Sa svojim stricem Sadrijom došao je iz Bujanovca u Gospođince da od Hafiza Džemailija kupe vunu i duvan. Zna da su dugo putovali, tako mu se bar čini. Poljskim, blatnjavim putevima u ostareloj Ladi Samari. Padao je sneg, oštar sneg. Sivo nebo Pčinje pretilo je da će sve upiti u svoje sivilo. U jednom momentu videli su selo…
Govorio je samo kad mora, kada ga stric nešto upita oko cena ili onda kad pozove svoju suprugu Vaile da nam prinese čaja, cigara i kafe! Zašto moram preko Dobrosina da idem? Što da ne preko Končulja ili onim makadam putem preko Ranatovca?
Gospođince! Jednospratne ili prizemne kuće sa zemljanim podovima prekrivenim ćilimima sa obaveznom štalom u prizemlju ili podrumu kuće. Promrzli krovovi… Muharemu se činilo da ti krovovi kašlju i izbacuju iz svojih pluća tanak vijugavi dim. Hafiz Džemaili sedi u polumraku sobe , puši i ćuti. Njegova trogodišnja ćerka Fekrija šćućurena na krevetu nečujno se igra nekim predmetom.
Džemaili sa svojom ženom i troje nedorasle dece stanuje u jednoj sobici u kojoj se nalaze samo peć i gvozdeni krevet. Govori nam ponosno:
“Imam i zemlje 2-3 hektara ali sve pod šumom i ledinama. I mog magarca, vikam ga Džan, prošle mi zime oslepeo, estagfirullah!”
Sa tim je magarcem Hafiz Džemaili prelazio na onu kosovsku stranu Karadaka u Gnjilane po duvan. Par puta im je pričao kakvi su to bili strašni poduhvati, uvek je morao biti na oprezu zbog raznih drumskih razbojnika a i zbog narodne milicije koja je bila postavljena na raznim šumskim punktovima između Kosova i Metohije i Pčinje.
Hafiz Džemaili govori prodornim gotovo neprirodnim glasom dok se njegova ćerka Fekrija bezubo smeje:
“Težak je put preko Karadaka ka Gnjilanu, moj Muharem Ahmetaj. Razne su prepreke posvuda… Može te ubiti svašta. Lako možeš nestati sa lica zemlje. Kuda god da kreneš, da li sa ove preševske ili one tvoje bujanovačke strane, moraćeš preko Karadaka, A znam da želiš preko Dobrosina da ideš a Muhareme? Dobrosin je nepoznanica, moj Muhareme.”
Zlobno se smejao Hafiz Džemaili. Muharemu ništa nije jasno… Pa on ima samo sedam godina. Stric Sadrija zaverenički ćuti i ne zauzima ničiju stranu. Gleda tupo ispred sebe u ćilime koji vise čak i po zidovima ove male udžerice.
“Šta da radim sada? Kako ću sam u Gnjilane preko Karadaka? Pa ja imam samo sedam godina! I zašto je Hafiz Džemaili ovako zloban i strašan, ja ga pamtim drukčije. Kad god sam sa stricem Sadrijom išao kod njega po duvan i vunu bio je ćutljiv. Govorio je samo kad mora, kada ga stric nešto upita oko cena ili onda kad pozove svoju suprugu Vaile da nam prinese čaja, cigara i kafe! Zašto moram preko Dobrosina da idem? Što da ne preko Končulja ili onim makadam putem preko Ranatovca?”
“Muhareme, probudi se… Muharem, šta ti je bre?” – zbunjeno ga je supruga Refija drmusala za rame.
Muharem Ahmetaj je teškim naporom uspeo da se iščupa iz noćne more koju je usnio. Bio je sav mokar, “gola voda” kako to naš narod uobičajeno govori. Cedile su se graške znoja sa njegovog vrata i čela.
“Sanjao sam težak san, Refija. Rahmetli Hafiza Džemailija… Bili smo kod njega u Gospođincu. Hladno neko vreme, sneg veje, sivilo. Bio sam mali… Nešto mi je zlobno govorio. Njegova se ćerka Fekrija jezivo smejala. Allahu dragi te ljude nisam video decenijama. Baš težak san!” – Muharem reče Refiji i pokrije se jastukom preko glave.
“Loše utiče taj posao na tebe moj Muhareme… Vreme ti je da smanjiš bre malo te ture. Možda da odeš po koji put. Uzeće nam te skroz taj kamion. Kuku meni onda sa troje dece sama! Nemoj bar da voziš više ka Kosovu, molim te. Zakuni se u decu! Tamo se ne zna kad je dan a kad noć… Stalno je mrak. Jesmo mi Albanci ali opet živimo u Bujanovcu, da ne pomisli tamo neko da si izdajica, korumpirani Šiptar!” – nervozno je govorila Refija dok je u rukama mlela kafu u lepo graviranom mlinu sa orijentalnim šarama.
*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani
O AUTORU:
Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
