Piše: Srđan Sekulić

Išao je nogu pred nogu…

Trudio se što sporije može. Dan je prešao podne. Prepešačio je čitavo Kumanovo da bi se na kraju našao u blizini svoje mahale poznate pod imenom “Ajdučka Češma”.

Jedan uspon uz ulicu delio ga je od porodične kuće u kojoj ga je, on se bar tako nadao, čekala njegova ljuta ko ris supruga Ljiljana. Polako je krenuo uz breg. Negde na sredini ulice jedan dečak od nepunih desetak godina šutirao je loptu od zid kuće…

Lopta je tupo udarala u zid i vraćala mu se ka nogama velikom brzinom. Stavre je poznavao tog malog iz mahale. Čini mu se da su ga svi zvali Tavče. Valjda je mali voleo gravče na tavče ili ko će ga znati… Kako mu se približio tako je Tavče prestao da šutira loptu.

“Dobar den, gospodin Spasoski.” – reče mu dečak sa loptom u ruci.
“Dobar den, dečko! Šo rabotiš? Fudbal kako ide?” – odvrati mu Stavre.
“Nee loše… Igram kako Ronaldinjo na Mundijal ova leto šo beše!”- dodade mladi fudbaler.
“Ajde fino, neka neka. Mašala. Ubav den!”- Stavre pokuša da skrati ovaj razgovor.

Nastavio je ka svojoj kući uspinjući se teškim naporom mamuran od vlažne kafanske noći, mamuran od Čerkeskog Sela u kome ni sam ne zna kako je završio. Mislio je da je završio sa onim malim Tavčetom ali samo par sekundi pošto ga je ostavio mali mu je veselo dobacio:

“Go vidof gospođa Ljiljana kako so koferi si ojda na patot…”

Tavče ispusti loptu iz ruke i volej udarcem pogodi još jednom jako u zid svoje rodne kuće, tako jako da je njegova baba koju su svi u mahali znali pod nadimkom Ljuta Kostadinka izletela iz kuće sa metlom u ruci sve psujući mu majku, oca, seme i pleme.

Stavre se sada brzo uputio ka kući…

Bujanovac transport (9)

Čuo je negde u pozadini kako Kostadinka krši Tavčeta metlom a ovaj ciči ko prase pred klanje. Dočekala su ga širom otvorena kapijska vrata. Kuća je bila zaključana, svetla u svim sobama pogašena. Takva atmosfera bila je i u Stavrinoj duši. Sva su mu se svetla pogasila.

Skinuo se u gaće, nasuo sebi čašicu rakije, izvalio se na ugao u dnevnoj sobi i teško udahnuo. Tako raširenih nogu sedeo je nekoliko minuta, dovoljno da se potpuno zagleda u jednu tačku i odmori mozak…

Resko je zazvonio telefon. Jednom, pa drugi put. Stavre i dalje ništa nije konstatovao. Sedeo je tupo zagledan u zid naspram kreveta. U tačku! Telefon je opet zvrndao. Stavre na iskap popije čašicu rakije, opsuje od sveg glasa i zgrabi slušalicu:

“Ko e sega da vam ebam majkata vo pičkata? Ko smeta?” – drečao je na sav glas.
“Stavre, Muharem ovde… Stavre ti li si?” – govorio je glas sa druge strane žice.
“Ne čujem ve dobro, kuj me vika?”

Spasoski je pokušavao da se sabere.

“Muharem je Stavre, Muharem Ahmetaj. Vozač. Eve još malo pa ću da krenem iz Bujanovca ka Gnjilanu. Do sada sam podmirio i Preševo i Bujanovac sa robom. Krećem za Gnjilane. Će idem preko Dobrosina pa šta Bog da. Čuješ li me Stavre?” – odzvanjalo je iz malog zvučnika telefonske slušalice.

“A ti si bre Ahmetaj! Pa čoveče što se tek sad javljaš? Znaš ti koliko brinem bre a? Muharem, zasrao sam žestoko moj prijatelju… Žena me ostavila, otišla. Onaj Jordan što drži kafanu ‘Sitno sokače’ izgleda zna u šta sam se uvalio. Nije dobro, moj druže. Samo si mi ti još ostao. Ako to obaviš kako treba, ima da se trsimo tih govnara za sva vremena. Jedino tebe imam još moj Ahmetaj!” – ridao je Stavre u slušalicu vidno potresen i uplašen.

“Ne beri gajle, Stavre. Biće to dobro. Obavićemo posao… Mislim da ću brzo da stignem u Gnjilane. Nadam se da će put glatko da ide. Dobrosin je malo kritičan, kažu ima po tim poljima okolo UČK boraca što izviđaju ka Preševu i Bujanovcu ali će prođem. Ne brini, Stavre. Gore beše 1999. godine pa smo i tad radili, vozio se kamion. I sad ćemo vallahi, pa 21. je vek, tek počeo ali opet jeste, haha!”

To su bile poslednje reči Muharema Ahmetaja koje je Stavre Spasoski čuo. Prekinula se veza.

                                                                       *Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu