Piše: I. Jovanović

Bujanovac, 17. novembar 2024. – Njegovu dnevnu sobu porične kuće u bujanovačkoj Ulici Save Kovačevića krasi 40 medalja, 22 diplome, pehari, diplome, zahvalnice i priznanja (video na kraju teksta). On je četvorostruki prvak Velike Jugoslavije u dizanju tegova, petnaest puta obarao je državne rekorde, drugi je na listi 10 najboljih dizača tegova. Najveća žal mu je što je zbog služenja otadžbini propustio Olimpijadu u Moskvi 1980. godine…On je Zoran Stojanović iz Bujanovca, poznatiji kao Palamar ili jednostavno Zoki Dizač Tegova.

-Drugi dizač tegova u Jugoslaviji sam ja, ispred mene je samo Slobodan Šurbanović koji je bio superteškaš. Petnaest puta oborio sam jugoslovenske rekorde – počinje Stojanović uz prve gutljaje kafe.

Uprkos oblačnom i kišnom novembarskom danu, Zoran nas dočekuje sa širokim osmehom na licu i sve vreme, u duhu pravog šampiona, pleni pozitivnom enegrijom. Uz kafu, domaći sok i parče torte počinje priču o svojoj sportskoj karijeri, dok nam uzbuđeno pokazuje medalje, diplome i izbledele fotografije.

Rođen je 1960. godine u Bujanovcu, gde je i odrastao, završio osnovnu i srednju školu i gde i danas živi. Dizanjem tegova počeo je da se bavi u svojoj trinaestoj godini u Klubu dizača tegova Bujanovac.

Klub dizača tegova Bujanovac

-Imao sam 13 godina i 32 kilograma kada sam počeo da dižem tegove. Prve tri godine sam trenirao u Bujanovcu, a onda sam 1975. otišao u vranjski klub gde sam ostao sve do 1982. godine. Nakon toga vratio sam se u bujanovački klub gde sam bio trener sve do njegovog gašenja 1988. godine – počinje priču Stojanović.

Profesionalnim dizanjem tegova bavio se do svoje 28. godine, što znači punih 15 godina. Za to vreme nema šta nije osvojio, sa svakog takmičenja donosio je medalju.

-Od prvenstva uže Srbije u Požarevcu 1975, gde sam u kategoriji do 52 kg osvajio 2. mesto, do reprezentativca i prvaka Jugoslavije – kaže Stojanović.

Na prvenstvima Srbije u Vranju i Beogardu 1975. godine osvojio je 5. mesto, a zatim 1977, u kategoriji 52 kg i sa podignutih 120 kg u biatlionu, osvojio 4. mesto.

O BUJANOVCU: Pored neverovatne priče o sportu, sa Stojanovićem smo razgovarali i o Bujanovcu, o tome kako danas gleda na grad i šta mu najviše nedostaje. „Bujanovac je nekad bio najlepši grad, trg je bio lepši nego u Vranju, mnogo se bolje živelo. U međuvremenu je dosta ljudi otišlo odavde, tako da mi prijatelji najviše nedostaju. A mladi…mladi danas drugačije žive, više gledaju u telefon nego što se druže ili bave sportom – kaže četvorostruki prvak Jugoslavije. One velike Jugoslavije-SFRJ

Za reprezentaciju Jugoslavije najveći uspeh postigao je na Balkanskom šampionatu 1979. godine, kada je oborio sva tri državna rekorda – potisak, trzaj i izbačaj.

Onda je usledio niz osvojenih prvih mesta na prvenstvima Jugoslavije u kategoriji seniora do 52 kg.

-Kada su u pitanju jugoslovenska prvenstva, osvojio sam prvo mesto u Novom Bečeju 1978, prvo mesto u Splitu 1978, prvo mesto u Zagrebu 1979. i prvo mesto u Somboru 1979. godine – seća se Zoran.

Zlato je osvojio i na prvenstvu Srbije za seniore u Beogradu 1979. Iste godine na Balkanskom šampionatu u Vranju osvajio je bronzu i treće mesto.

Sve ove osvojene medelje zahtevale su disciplinu i velika odricanja.

Ishrana je nešto što je mnogo važno kod sportista, tako da nije bilo bureka i jogurta. Dok su se drugi provodili, on je vežbao.

Sa Gospavom, sa kojom je 40 godina u braku, ima sina Dejana

-Odlazak u Vranje dva puta dnevno zbog treninga, škola, druge obaveze…sve sam morao da uklapam i ništa mi nije bilo teško. Nije mi žao, kasnije sam sve nadoknadio– priča kroz smeh.

Svi su ga podržavali, počev od roditelja, preko prijatelja, do supruge Gospave koja je sa njim 40 godina u braku i sa kojom ima sina Dejana.

Najveća žal, kako kaže, ostala mu je za propuštenom prilikom da ode na Olimpijadu u Moskvu 1980. godine.

-U Požarevcu sam potvrdio olimpijski rezultat za Moskvu, ali nisam otišao zbog vojske i najviše žalim za tim. Znao sam, da živim još 200 godina nikad više takva prilika neće da mi se pruži – kaže Stojanović.

A onda sa žarom nastavlja i kaže „ako počnete mladi karijera je kratka, ali je uspeh veliki“.

Pored toga što je bio uspešan sportista, Stojanović je radio preko 30 godina u Duvanskoj industriji Bujanovac kao komandir službe obezbeđenja, odakle je sa 54 godine izašao u prevremenu penziju zbog zdravstvenog stanja.

Na spratu svoje kuće napravio je teretanu u koju je do pre dve godine, odnosno do svoje 62. godine, boravio po četiri puta nedeljno i trenirao najmanje po pola sata.

U njegovu fizičku snagu i spremnost uverili smo se na licu mesta. Odveo nas je u svoju teretanu gde je, bez ikakvog zagrevanja i donekle narušenog zdravlja, legao na bendž i počeo da diže tegove, kao od šale.