Piše: Srđan Sekulić

Refija nije žurila da postavi ručak…

Znala je da će Muharem otići na put odmah nakon obeda. Želela je da ga zadrži u kući što je duže mogla, da vidi decu i da deca vide njega. Da upamte lik svoga oca koji je u kuću svraćao samo ponekad, da jede, okupa se i odspava pre još jedne od njegovih dugačkih tura.

Tada, u tim retkim svraćanjima u porodičnu kuću Ahmetaja u Bujanovcu, uglavnom nije imao vremena da razgovara sa njima. Refija je ćutala to, ali on nije poznavao rođenu decu. Niti je znao kako im je u školi, sa kime se druže, šta vole i koja su im interesovanja…

Hrvati u Janjevu

Najviše joj je bilo žao najstarijeg, Ramadana. Toliko je bio opčinjen i ponosan na svoga oca Muharema a od njega nije dobijao gotovo nikakvu pažnju ili podstrek, očinski savet koji mu je u tim godinama bio preko potreban. A čula je, špijunirala je njegov telefonski razgovor sa Stavrom. Čula je da opet ide na to pusto Kosovo.

Išla je i ona kao mlada u Prištinu i Prizren. Vodio ju je otac Akif sa sobom kad bi išao u neki veći pazar… Često su išli i u Janjevo pored Prištine, tamo je njen babo Akif Arifi trgovao stokom sa janjevačkim domaćinima.

Bilo joj je uvek čudno to Janjevo stešnjeno kosovskim zrelim brdima, naseljeno dubrovačkim Hrvatima, ljudima čiji su preci od Dubrovnika ka Stambolu išli karavanima u potrazi za zaradom ili nekom zlatnom žilom, pa su se nekim čudom a pre će biti ludim slučajem zadržali u toj kasabi u sred ničega gde su izgradili crkvu, domove, poslove.

Čuveno je bilo Janjevo širom Kosova i Metohije po svom sudžuku, zlatarama, poslastičarima, majstorima raznih fela. I ne samo na Kosovu. U čitavoj se nekadašnjoj Jugoslaviji pričalo o čuvenom janjevačkom pazarištu.

Refija je širom otvorenih očiju gutala razne šećerleme koje su joj se nudile u svoj svojoj lepoti i slatkosti. Svaki put, njen dobri babo Akif, kupio bi joj jednu od tih velikih šećerlema a uz to je obavezno išla i ćeten alva! Znao bi joj reći: Kad budeš najbolja učenica Bujanovca i čitave Pčinje, ima bre sinko da ti kupi tvoj otac čitavu fabriku slatkiša! Kraš ću da otkupim!

Kći jedinica

Bila mu je jedinica…

Za to vreme izolovan slučaj u jednoj albanskoj porodici na jugu Srbije. Njegovi sunarodnici pravili su po šestoro, sedmoro dece. Akif Arifi i njegova hanuma Bedrija bili su presrećni kad im je Refija došla nakon gotovo petnaest godina braka i zajedničkog života.

Bujanovac transport (12)

Povili su je u svilu! Akif je svo svoje bogatstvo, a bio je jedan od najbogatijih domaćina u Bujanovcu u to vreme, dao svojoj jedinici Refiji. Tebi džanum Refija nema ništa da fali – govorio joj je babo dok ju je milovao po kosi pre spavanja.

“A pogledaj me sada, Allahu dragi… Četiri deteta sam rodila Muharemu. Kuću smo napravili. Dobro živimo ali nikad više od detinjstva takav spokoj nisam imala, niti ću ga imati. Drugo je bilo u Akifovoj kući… Bedrija me je medom budila. A Muharem mi stomak zavrće, želudac mi uvija… Nikad više nemam želju da vidim to Kosovo povijeno ječmenim poljima. Daće Allah da i Muharem prestane na tu stranu da gazi. Amin Ya Rabbi!”

Začuše se ulazna vrata od dvorišta… Škripnula je zarđala kapija. Refija kroz prozor vidi najstarijeg sina Ramadana. Vidi kako mu Muharem prilazi i grli ga. Tako zamišljenu ovaj ju je prizor trgao i nacrtao joj osmeh na licu. Brže bolje je stala da pravi kafu, da popiju njih troje zajedno fildžan pa da i ovo troje malih sakupi da svi zajedno ručaju. Merak joj je da Ramadan prvi put popije kafu sa ocem. Da vidi Muharem da je stekao naslednika, glavu kuće.

Mirëdita, mami!

Nekoliko minuta kasnije sin joj je prišao s leđa dok je ona u kuhinji pravila kafu, zagrlio je i tiho rekao: Mirëdita, mami!

Za stolom se gledaju i ćute. Muharem pali cigaru i započinje razgovor. Ramadan gleda u oca kao u Boga.

“Ramadan, reče mi majka da si počeo da radiš mašala! Ako! I ja sam se mlad zaposlio. Tako se postaje čovek. Samo još da se oženiš.” – Muharem se nasmeši sinu, rukom mu dodirne rame.

Ramadan je crveneo u obrazima i srkao prvu gorčinu sa ocem. Znao je da će on brzo otići. Po majčinoj brizi napisanoj u borama znao je i da ide ka Kosovu. Ali je opet bio ponosan.

Pije kafu sa ocem, oči u oči.

*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani

O AUTORU: Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu