Piše: Srđan Sekulić
Bujanovac transport se nastavlja… Zorka Sekuloska, sekretarica poljoprivredne zadruge „Karpoš“ iz Kumanova sedela je u svojoj kancelariji na periferiji grada i rešavala ukrštene reči.
Zaljubljena u Stavru
Na njenom radnom stolu pored fiksnog telefona još su bile neke fascikle, papiri, dokumentacija uprljana rubovima od raznih čaša i velika šolja crne domaće kafe koja se pušila kao parna lokomotiva. Bilo je jutro, četvrtak.
Bujanovac transport
Direktora nije bilo u firmi puna tri dana. Znala je Zorka da se u njegovom životu nešto čudno dešava, „kuj znaje vo šta se uvalio sega“ – razmišljala je Zorka i slatko srkala svoju prvu jutarnju kafu.
Poznavala je Stavru čitav svoj život. U mladosti je čak bila zaljubljena u njega. No, Stavre je Zorku smatrao neprivlačnom, neatraktivnom, nezanimljivom… Tako bar ona misli, a tako je i načula od njihovih zajedničkih prijatelja onda kada su školska došaptavanja bila centralni deo njihovih života
Sretala ga je i nakon osnovne, pa i nakon srednje škole i setno uzdisala za njime.
Osećala je da bi mu bila dobra žena, da bi sa njom Stavre Spasoski bio srećan čovek. A on, Stavre, Zorku je više gledao kao dobru drugaricu, komšinicu pa čak i sestru. Išao je kod nje kući da mu pomogne u rešavanju domaćih zadataka ili da ga pripremi za neki od kontrolnih ili pismenih koju su mu zadavali nesanice i prve životne strahove.
Zorka je bila dobra učenica, vredna i to je Stavre iskoristio na najbolji mogući način u toku svoga školovanja.
Kasnije, kada se već oženio Ljiljanom i kada je postao direktor poljoprivredne zadruge „Karpoš“ u Kumanovu, bilo je logično da će za prvu saradnicu i osobu koja će završavati većinu njegovog direktorskog posla kada je reč o papirologiji i administraciji zaposliti koga drugog nego njegovu najbolju prijateljicu i komšinicu Zorku Sekulosku uz koju se „šlepao“ otkako je znao za sebe.
Bujanovac transport: Gumoplastika nekada
A Zorka? Ona ostade neudata.
Živela je i dalje u porodičnoj kući u Kumanovu sa ostarelim roditeljima koji su gazili 90. godinu. Brinula je o njima, kuvala im, hranila ih, kupala ih… Izvodila u šetnje po naselju onda kada su oni mogli skupiti dovoljno snage za taj epski poduhvat.
Njeni roditelji, Dimče i Rumena, takođe su voleli Stavru. Bili su mu zahvalni jer je zaposlio njihovu Zorku odmah po okončanju studija i dao joj dobru platu. Stavre je živeo samo dva ćoška od njih u istoj mahali, pa su Dimče i Rumena u onim sretnim jugoslovenskim vremenima dok su još bili u snazi često odlazili u Stavrin dom da ispijaju kafe sa njegovim sada pokojnim roditeljima.
Vlaga i usamljenost
Ali Zorka nije bila zadovoljna niti srećna iako su joj roditelji govorili da ćuti i da bude zadovoljna što radi u svom gradu i što je dobila posao za stalno… Završila je studije ekonomije, mogla je raditi u nekoj školi kao profesorica ili kao ekonomista u nekoj dobroj i bogatoj firmi u Skoplju.
Umesto toga, provela je život u sivoj socijalističkoj industrijskoj zoni grada Kumanova, u hladnoj kancelariji čiji su zidovi bili obojeni u boju mokraće i u kojima je smrdelo na vlagu i usamljenost.
Bila je sekretarica u poljoprivrednoj zadruzi koja je poslovala u gradovima kao što su Bujanovac, Preševo, Gnjilane, Vranje i okolnim selendrama. Umela je često da kaže svome direktoru i životnom prijatelju Stavri:
Šo ne rabotimo bre Stavre vo nekoj grad? Belgrad? Skopje? Split? Pa tamu da se povežeme so seriozni partneri, pare goleme da napravimo!
Zorkino razmišljanje i uživanje u gutljajima tople turske kafe prekinulo je lupanje ulaznih vrata od firme. Videla je svoga direktora kako razbarušen i sav otrcan krupnim koracima gazi ka svojoj kancelariji.
Zorka preblede u sekundi… Nije znala da li da ode da ga nešto upita ili da se jednostavno pravi da ga nije videla pa da sačeka da je on sam pozove u svoju kancelariju. Odlučila se za ovo drugo rešenje. Stavre je posle dvadesetak minuta pozvao Zorku preko telefona.
Dobar den, direktor Stavre ovdeka. Zorka tu li je?“ – drečao je Stavre nervozno. „Donesi mi kafu ovdeka odmah bre! I ti da dojdeš, imamo posla. Muharem vozi ka Kosovu, vo Preševo i Bujanovac je završil rabotu!
Bujanovac transport, poslednja nada
Zorka je brže bolje otišla do čajne kuhinje u firmi i pripremila svome direktoru veliku šolju kafe, istu onakvu kakvu je i ona od 7 ujutru spokojno ispijala zamišljena o svojoj sudbini i životnim izborima.
Stavre je onako vrelu kafu nestrpljivo srknuo, opekao jezik i nepce, opsovao Boga, te reče Zorki ozbiljno:
Muharem Ahmetaj iz Bujanovca. Naša poslednja nada. Da mu dobri Bog dadne sreća pa da prođe do Gnjilana živ i zdrav i obavi posao do kraja! Amin.“
*Fotografije su preuzete sa Fejsbuk grupe Mi Bujanovčani
O AUTORU:
Srđan Sekulić (Priština, 1993) piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u književnim časopisima, na web portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u sklopu festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu knjigu pesama pod naslovom „Kavalov jek“, koju je početkom 2019. godine objavila izdavačka kuća „Buybook“ iz Sarajeva. Početkom maja meseca 2021. godine objavio je drugu knjigu poezije pod naslovom „Ugrušak“ u izdavačkoj kući „Arete“ iz Beograda. Na proleće 2021. godine dobio je prvu nagradu za kratku priču „David, sin Isakov“ u Banja Luci na konkursu „Priče iz komšiluka 5“. U aprilu 2022. godine objavio je svoju treću knjigu, knjigu kratke proze pod naslovom “Ostavinska rasprava Anastasa Kona” u izdavačkoj kući “Imprimatur” iz Banja Luke za koju je krajem 2023. godine dobio nagradu “Milenko Stojičić” u Mrkonjić Gradu. Avgusta 2023. godine objavio je svoju četvrtu (poetsko-proznu) knjigu “Čikma” u suizdavaštvu sarajevskog “Buybooka” i zemunskog “MostArta”. Član je PEN centra BiH, Društva pisaca BiH , Udruženja književnika Republike Srpske i Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i piše u Sarajevu
